Ako ste pomislili da je ovo priča o tome kako je Mileva Marić zapravo zaslužna za Ajnštajnova dela i pre svega Teoriju relativiveta moramo da vas razočaramo. Ona je svakako bila veoma inteligentna i obrazovana i Ajnštajn je najviše voleo zbog njene pameti, ali nažalost, ona nije zaslužna za njegove radove.
Trebalo bi da znamo da Ajnštajn u pismima zaista jeste navodio izraze “naša teorija molekularnih sila” ili “naše istraživanje”, što je i pokrenulo debatu u kojoj meri je Mileva imala zaslugu u njegovim otkrićima.
Ipak, sama Mileva je u pismima prijateljici otkrila da ona nije učestvovala u radu. “Albert je napisao rad iz fizike… možeš misliti koliko sam ponosna na svog dragog.”
Ali to i nije bitno za ovu priču.
Krenimo redom.
Albert Ajnštajn i Mileva Marić su se upoznali 1896. godine kada su oboje upisali Politehnički fakulitet u Cirihu. Mileva je bila prvo dete i miljenica srpskog oficira u Austrougarskoj vojsci. Rođena je u Titelu u Vojvodini a živela u Novom Sadu gde i danas stoji njihova porodična kuća.
Mileva nije baš bila lepotica po tadašnjim standardima, uz to je hramala. Ali njena inteligencija je odmah privukla mladog Ajnštajna.
Nije sve išlo baš tako jednostavno. Na njihovu žalost, porodica mladog naučnika se žustro usprotivila vezi sa Srpkinjom.
“Ona je knjiški moljac kao i ti. Tebi treba prava žena”, poručila mu je majka.
Ali to ih nije pokolebalo, pa su ostali u strasnoj vezi u Cirihu. Ajnštajn je diplomirao 1900. godine i to kao pretposlednji najgori u klasi. Mileva nije uspela da završi fakultet pošto je sa ocenom 4 bila najgora u klasi. Kasnije je probala ponovo, ali ni tada nije uspela.
U jesen 1901. godine u nedostatku posla Ajnštajn je prihvatio skoromno mesto učitalja na maloj akademiji u Šafauzenu severno od Ciriha. Bezuspešno je pokušavao da dođe do angažmana na nekom od evropskih univerziteta pre toga. Mileni je pisao: “kako će dobiti dobrog muža čim to postane izvodljivo”.
A otprilike u to vreme su saznali da je Mileva trudna i da bi trebalo da se porodi negde u februaru 1902. godine. Što je sve zakomplikovalo.
Ajnštajn je čekao posao u Patentnom zavodu i vanbračni život sa ljubavnicom i vanbračnim detetom bi upropastio ovu priliku u konzervativnoj Švajcarskoj. A njegovi roditelji su se žestoko protivili braku. Čak su pisali i njenim roditeljima u Novi Sad kako bi sprečili eventualni brak.
Bila je to pat pozicija.
Ipak, planirali su zajednički život sa bebom. “Jedini problem koji ostaje da se reši je kako da zadržimo našu Lizerl sa nama”, pisao joj je Ajnštajn.
Mileva je rodila devojčicu u roditeljskom domu u Novom Sadu. Vest je Ajnšajnu javio njen otac.
Albert je bio ushićen pa je pisao: “Kakve su joj oči? Na koga liči?”
Očinstvo ga je nateralo da pokuša da zaradi nešto novca pa je dao oglas za časove matematike i fizike.
A onda se dešava nešto neobično. Nekoliko meseci kasnije Mileva se vraća u Cirih bez bebe.
Po svemu sudeći Ajnštajn nikada nije video svoju ćerku.
Tu počinje prava misterija.
Moguće je da je staranje o bebi preuzela Milevina prijateljica Helena Kaufler Savić. Helena je bila iz ugledne Bečke porodice i udala se za inženjera iz Srbije.
U jednom pismu Ajnštajnu, Mileva piše da bi trebalo da se lepo ophodi prema Heleni: “Ona će morati da nam pomogne u veoma važnoj stvari”.
I to je skoro sve što je ostalo od tragova.
Ipak, ostalo je još ponešto.
U jednom od sačuvanih pisama Milevi kaže: “Veoma mi je žao što se dogodilo sa Lizerl. Šarlah često ostavlja trajne posledice. Samo da prođe dobro. Kako je Lizerl registrovana? Moramo da pazimo kako se u budućnosti ne bi pojavile poteškoće za dete.”
Na osnovu ovoga može da se zaključi da je beba vrlo verovatno registrovana pod drugim imenom u Srbiji. Da je imala šarlah 1902. ili 1903. godine. I to je sve.
Istraživači iz Amerike i Srbije su u više navrata pokušavali da pronađu tragove. Pretraživali su crkve, matične knjige, sinagoge i groblja. I nisu pronašli baš ništa.
Svi dokazi o postojanju Ajnštajnove ćerke su temeljno skriveni ili uništeni. I do sada nisu pronađeni. I ne zna se zašto.
Pisma između Mileve i Helene je spalila porodica Savić iz nekog razloga. Do kraja života, čak i posle razvoda, i Ajnštajn i Mileva su sve uradili kako bi prikrili čak i samu činjenicu i postojanju ćerke u Srbiji.
Dakle, jedino što se pouzdano zna je da je Lizerl ( ili kako se već zvala ) bila sigurno živa 1903. godine. I da je vrlo verovatno bila u Srbiji.
Najlogičnija teorija je da je malu Lizerl usvojila Helena Savić. Ali njen unuk, doktor Milan Popović kaže da je to malo verovatno. “Iznesena je teorija o tome da je moja baka usvojila Lizerl, ali ispitivanje istorije tu tvrdnju čini neosnovanom”, napisao je.
Ipak, on nije dao ni jedan dokaz za to.
Popovićete tvrdnje se zasnivaju i na razgovorima sa književnicom Mirom Alečković koja je ukazala da je Lizerl umrla od šarlaha.
I istraživač Mišel Zekhajm je u svom istraživanju došao do sličnog zaključka.
Ali nema dokaza ni za to. Ako je umrla zašto se ne zna gde je sahranjena? Najveća misterija Ajnštajnovog života nikada nije do kraja razrešena.
Zapravo niko ne zna šta se desilo sa Lizerl. Kao ni pitanje ZAŠTO su Ajnštajn i Mileva toliko truda uložili da sakriju ćerku.
Što bi lako moglo da znači da su njihovi potomci među nama. Možda baš vi recimo? Ako se osećate genijalno danas…
