5. Sreća je za glupe
Hajde da napravimo mali eksperiment. Zamislite zaista srećnu osobu.
Kako izgleda?
Možda ste na prvu loptu zamislili nekog sa puno keša. Verovatno zato što ga vi nemate baš dovoljno. Ok. Razmislite još jednom, zato što se ta osoba verovatno previše nervira oko novca, obaveza i drugih gluposti. Slažete se? Ok.
Sada već razmišljate drugačije. I vrlo verovatno mislite da je zaista, u dubini duše srećna osoba ona koja je bez briga. Neko ko igra na kiši i živi svaki trenutak svog života kao da je poslednji bez briga i sekiracije. Možda je to neki umetnik ili samo blejač iz kraja koji pije pivce i baš ga briga.
Vrlo verovatno je uvek nasmejan i pomalo detinjast. Eh da mi je jedan njegov dan. A kada razmislite malo bolje, ta osoba je srećna kao što je srećan i pas. Ili dete možda.
Dakle ta osoba je verovatno malo, znate, tupava. Pošto niko drugi ne bi mogao da tako bezbrižno uživa i ne misli o budućnosti, problemima, novcu…
Sa druge strane, vi ste recimo samosvesna osoba koja razmišlja o nekim bitnim stvarima.
I to je dobra stvar zar ne?
Zapravo ne.
Sa jedne strane je ok da se trudite da donosite mudre odluke. Ali sa druge strane previše mozganja nije baš dobro za vas. Doktori čak imaju i izraz za to – paradoks samosvesti.
Dakle psiholozi kažu da postoje dva načina da analizirate sebe. Prvi podrazumeva analizu sopstvenih misli, reakcija, osećanja. I posledično vaše pokušaje da budete bolji. A drugi način je da beskrajno razmišljate o stvarima u kojima ste loši, o lošim stvarima oko vas, lošim ljudima, sistemu, političarima…
Prva stvar je bolja, sasvim jasno. Dok ćete zbog druge mrzeti sebe i ceo svet. A posebno sve srećne ljude. Ili one koji deluju srećno. Recimo vaše prijatelje na Facebooku.
Imamo loše vesti.
Većina ljudi će raditi upravo drugu stvar.
Što možda ima veze sa tim da…
4. Mislimo da je optimizam sranje
Veliko istraživanje o ratnim zarobljenicima sprovedeno u dvadesetom veku je ustanovilo da su najveći optimisti po pravilu prvi "pucali" psihički.
Znate, to su oni koji su verovali da će biti kući do Božića. Pa do Uskrsa. A onda odu i obese se o rešetke kada se to ne desi. Sa druge strane oni koji nisu imali visoka očekivanja su nekako gurali.
Ali vidite, problem je što mi sasvim pogrešno doživljavamo optimizam. Obično se smatra da su optimisti ljudi koji sasvim ignorišu realnost i nadaju se nemogućem. I još gore, svi želimo da budemo optimisti.
Zapravo optimizam bi trebalo da bude suočavanje sa realnošću uz nadu da će biti bolje.
Gde grešimo?
U tome što mislimo da je optimizam u tome da očekujemo da će izvesno i sigurno biti bolje. I kada ne bude strašno se razočaramo.
Svima nam se to desilo. I zato optimiste zapravo smatramo budalama. Što je malo paradoksalno pošto želimo da budemo kao oni.
3. Male neprijatnosti doživljavamo kao tragedije
Ako pažljivo pogledate oko sebe Internet je prepun žalbi, nepravdi i pokliča u stilu ŠTA NAM RADE. Nekome stalno pada hleb na stranu sa Nutelom, drugi se bune zato što su morali rano da ustanu a treći su kivni zato što je ugašen radio koji ionako niko nije slušao. Jasna vam je poenta.
I nismo mi krivi. Kriv je naš mozak.
Evo novog pitanja za vas. Šta bi vas više pogodilo: činjenica da se zatvara vaš omiljeni kafić gde idete već 10 godina, gde vas svi znaju i gde obožavate da sedite. Ili da recimo ostanete bez prsta nekim bizarnim slučajem. Verovatno kažete PA PRST naravno.
Zapravo grešite.
Statistika kaže da ćete se lakše privići na život sa devet prstića nego na život bez omiljenog kafića. Vaš mozak ima moćne mehanizme koji će vam pomoći da prevaziđete tragediju poprilično lako. Dakle, gubitak prsta.
Ali vidite, ovi mehanizmi se neće aktivirati ako tragedija nije dovoljno velika. Ako vam zatvore kafić.
Dakle, izgubite prst i ubrzo ćete pronaći načine da sve racionalizujete i shvatite da zapravo i nije tako strašno. Ali ako ostanete bez omiljenog mesta mesecima ćete kukati na Facebooku o tragediji.
To se zove Region Beta Paradoks.
Loša vest je da ćete svakog dana doživeti na desetine ovakvih situacija.
Inače iz istog razloga pamtite loše stvari. Sitne uvrede, malere i slično. Zato što nisu dovoljno bitne da ih mozak racionalizuje i prepusti vas blaženom zaboravu.
2. Ljubav boli, a tek samoća
Kada vas je neko poslednji put povredio? Ali onako, baš ozbiljno? Bio je to neko blizak zar ne? Naravno. Zato što samo neko blizak to može da vam uradi.
Čak je i Froid pisao o tome. Intima je po definiciji otvaranje, što vas ostavlja ranjivim.
A kada se desi najgore sigurno ćete reći – E PA NEĆEŠ MAJCI VIŠE!
Vidite, to se zove Hedžhogova dilema.
Nju je postavio čuveni Šopenhauer i glasi otprilike ovako. Hladno je, a jedan par se greje tako što se pribija jedno uz drugo. Ali što su bliže to se više žuljaju pa se razdvajaju. A onda im je hladno.
Poenta?
Ljubav boli. Ali samoća tek boli.
Šopenhauer ima i savet za vas. Pronađite meru. Odnosno zadržite određenu distancu prema svima što će vam pružiti bliskost ali niko neće moći da vas povredi. Što naravno u praksi uopšte nije moguće.
1. Lažemo o našim željama
Završili ste još jednu mizernu nedelju i našli se ekipom. Odete na piće. A onda neko kaže da je gladan. Onda se svi složite da biste klopali nešto.
I tada prvi ortak kaže – E meni se jede pizza ajmo u Caribic.
Onda drugi ortak kaže – oook ajde. Iako mu se više jela pizza u Big Pizza. Ali jednostavno nije hteo da ispadne seljak.
Onda i treći ortak kaže – ae može.
Na kraju i ti kažeš OK. Iako ti se jeo Mek recimo. Nisi ni ti seljak kada se svi slažu da bi jeli Caribic.
Čestitamo, upravo ste upali u paradoks da velika većina društva radi nešto što ne želi samo da bi ispala ok. Tako da svi donose oduku na osnovu pogrešnih informacija. I to se dešava stalno. Ti draga biraj film meni je svejedno. Iako ti NIJE SVEJEDNO.
Ali ni za živu glavu ne želimo da ispadnemo sebičnjaci koji misle samo na sebe. I zato lažemo. Misleći da radimo pravu stvar. Ali ne, ne radimo pravu stvar.
