5. Bipolarni poremećaj omogućio preživljavanje (i seks)
jessi rm
Da li znate da oko 2.6 posto ljudi pati od bipolarnog poremećaja? Ako niste čuli za to, ljudi koji ga imaju pate od epizoda maničnog i depresivnog ponašanja.
E pa dragi naši, bipolarni poremećaj nije slučajno tu, već vuče korene od dalekih rođaka iz istorije.
Kako nam je to pomoglo?
Smatra se da su ljudi u prošlosti imali veoma promenljivo raspoloženje. Stvar je bila u tome što je bilo od presudne važnosti da preko leta, za vreme lepog vremena budete aktivni. Dakle manično skupljate hranu i zalihe, lovite i poboljšavate sklonište, pa onda opet lovite, skupljate plodove i tako sve vreme. Dok je preko zime bilo sasvim ok da sedite u pećini i mrgodno posmatrate sneg. Dakle da budete depresivni. Radi se o nekoj vrsti hibernacije za ljude, kažu antropolozi.
Takođe, ljudi su u maničkoj fazi su imali češće seksualne odnose. Što je vrlo zgodno zato što su preko zime mogli da se više posvete čuvanju novorođenih beba.
Psiholozi smatraju da su bipolarni poremećaji obezbeđivali više seksualnih partnera. Recimo zato što su ljudi tada skloniji umetničkim aktivnostima, muzici i drugim stvarima koje su nesumnjivo i tada bile popularne. I tako su nam u genetskom nasleđu ostavili i ove problemčiće. Koji nisu jedini, pa čitajte dalje…
4. Disleksija ukazuje na supermoći
hellolmnik
Disleksija je jedna od onih čudnih stvari zbog koje su mnogi pametni ljudi rekli da nikada nećemo baš sasvim razumeti mozak. Ona se opisuje kao nesposobnost čitanja i pored potpuno normalne inteligencije i svih ostalih odlika karaktera. Ljudi koji pate od disleksije slova vide otprilike kao kada vi morate da upišete captcha slova na netu. Pa malo gore. Uz puno rada i truda ovaj problem može da se prevaziće, ali nije lako.
Kako nam je to pomoglo?
Dovoljno je da pogledate statistike i otkrićete nešto čudno oko cele stvari. Recimo da neverovatnih 30 posto preduzetnika koji su napravili milione pati od ovog poremećaja. Kao i drugi uspešni ljudi. Recimo Albert Ajnštajn ili Stiven Spilberg. A onda su naučnici otkrili da će ovi ljudi po pravilu biti kreativniji, inteligentiji, skloniji umetnosti i dubljem uvidu u probleme.
Doktor Duncan Milne kaže disleksija ukazuje na mozak koji ima supermoći.
Evo objašnjenja. Pre nekih 200.000 godina nije bilo čitanja i pisanja, a ljudi su uglavnom bili zauzeti rvanjem sa medvedima ili razmišljanjem o tome da li je baš ta pečurka otrovna. Naši životi su tada zaista zavisili od revolucionarnih ideja, efikasnije komunikacije i kreativnog rešavanja problema. A upravo su to osobine ljudi koji pate od disleksije.
A kada se takav vrlo brz i sposoban mozak suočio sa čitanjem i pisanjem ostao je malo zbunjen. Zapravo, on se i dalje bavi rešavanjem ozbiljnijih problema i uopšte ne želi da troši svoje resurse na tamo neke kukice na papiru.
Neurolozi čak tvrde da disleksija uopšte nije poremećaj, već znak da su te osobe nadprosečno sposobne.
3. Opsesivno kompulsivno ponašanje kao upozorenje za celo društvo
life mental health
Opsesivno kompulsivni ljudi će stalno pokušavati da isprave ovaj svet. Preskakaće linije na asfaltu, truditi se da stvari budu savršeno poređane ili imati određene rutine kojih uvek moraju da se pridržavaju. Neki će slagati knjige po abecednom redu, a drugi neće moći da izađu iz kuće ako ne operu ruke 12 puta pre toga. Nezgodna stvar.
Kako nam je to pomoglo?
Vidite, preterana opsesivnost i obraćanje pažnje na neke stvari koja danas otežava ljudima život ranije je mogla da znači razliku između toga – preživeću i poješće me sabljasti tigar.
Ok, danas ćete teško umreti dok se šetate po tržnom centru ili gledate omiljene serije, ali naš mozak je napralvjen za mnogo opasniji svet.
Evo u čemu je stvar.
Ljudi koji pate od opsesivno kompulsivnog poremećaja se ponašaju kao da će umreti ako ne srede stvari onako kao što misle da bi trebalo. Ali upravo tako i jeste bilo do pre samo nekoliko hiljada godina.
Opsesivna pažnja koju su neki posvećivali bezbednosti, higijeni ili društvenim odnosima je zaista značila razliku između života i smrti. Ljudi koji pate od OCD-a po pravilu su gadljivi a to znači da su više vodili računa o tome šta će jesti, kao i o svojoj higijeni.
Zapravo su zajednice ljudi cenile one koji su patili od ovakvog poremećaja. Naši preci su sasvim jasno u jednom trenutku počeli da slušaju tog smarača koji je stalno pričao da kamp nije dovoljno siguran i da je u šumi veliki zli vuk. Doduše tek pošto je već dvanaestoro njih nestalo. Ali jasna vam je poenta.
2. ADHD sindrom je omogućio pronalaske
life mental health
ADHD se zove i hiperkinetički poremećaj. Ili narodski – hiperaktivnost uz nedostatak pažnje. Što je dosta česta stvar ovih dana složićete se. Zapravo kao da se javila epidemija poslednjih godina. Ali to uopšte nije nov problem zapravo.
Kako nam je to pomoglo?
ADHD smatramo modernim oboljenjem, a neki ga povezuju sa agresivnim igricama, glasnom muzikom ili brzim načinom života. Ali nije baš tako.
Stvar je u tome što se naš svet baš puno promenio poslednjih nekoliko vekova. Zbog toliko znanja, danas će uspeti samo oni ljudi koji se specijalizuju u određenoj oblasti. I zato oni koji rade jednu stvar 15 minuta, pa drugu stvar još 15 minuta a onda pređu na treću nemaju baš puno šanse u poređenju sa ljudima koji se posvete samo jednom problemu i veštini.
Ali do nedavno vam je bilo potrebno da vladate mnogim veštinama da biste preživeli. Jednostavno niko nije mogao da kaže, ja sam stručnjak za poljoprivredu. Zato što je ista ta momčina morala da zna i da lovi, napravi alatke, postavi šator, iseče krzno i ko zna još sve. Ljudi koji su znali puno stvari su bili u prednosti. A to vam je zapravo preteča ADHD sindroma. Zanimljivo je i da su genetska istraživanja otkrila da plemena koja i danas žive u divljini imaju sklonost upravo ka ovom poremećaju mnogo više nego mi ostali.
1. Autizam je bio opasna stvar
hepingting
Da li znate da danas jedno u 88 dece ima neki oblik autizma? I čini se da cifre rastu. Autizam karakteriše slaba ili nikakva socijalna interakcija i komunikacija kao i često ograničeni i ponavljajući obrasci ponašanja.
Kako nam je to pomoglo?
Da, možda im komunikacija nije jača strana, ali lov im je itekako bio. Dok su vaši rođaci iz istorije lovili u grupi, ljudi koji su patili od autizma su to radili sami. I odlično im je išlo. Dok su se ostali opijali i glupirali u društvu, ovi momci (i devojke) su obilazili teren, pravili oružje i spremali zamke.
Uz to su zbog sklonosti ka ponavljanju stvari uspešno pravili zalihe. Sve u svemu bili su velike face u to vreme. Ali svet se promenio pa oni sada uglavnom sede u ćošku i pričaju sami sa sobom. Zato ipak verujemo da će njihovo vreme ponovo doći!
Klikni Like da i drugi vide!
