5. Sunce greje toplije od samog sebe
Ne morate da budete genije za fiziku da biste shvatili da predmet koji vas greje mora da bude topliji od vas. Dakle, teško da će radijator biti hladniji od šerpe sa vodom koja stoji pored. Energija se kreće od toplije stvari ka manje toplijoj stvari.
I to pravilo važi svuda.
Osim u slučaju sunca.
Vidite, zakoni termodinamike ovde ne važe. I nikome nije jasno zašto je to tako.
Dakle, ovo je situacija. Površina Sunca je prijatnih 5.500 stepeni celzijusa. Ali nekoliko hiljada kilometara dalje se nalazi sunčeva korona, odnosno atmosfera zvezde u formi plazme. E tu vam je već malo toplijih milion stepeni. Odnosno 995.000 stepeni toplije nego što bi trebalo da bude.
Zar ne bi sama užarena lopta trebalo da bude toplija od praznog svemira okolo? Bi naravno. Ali nije.
I to je jedini slučaj u univerzumu kada je izvor toplote hladniji od svog okruženja.
4. Gravitacija baš i nema smisla
Neke stvari su poprilično konstantne. Recimo kao činjenica da ćete pasti na pod posle previše piva. E pa za to vam je kriva gravitacija.
I trebalo bi da je tu sve jasno. Tela se privlače. A tela veće mase se privlače jače.
Samo gravitacija ima nekoliko stvari koje nisu baš toliko jasne.
Recimo čime se to privlače tela. Nekim talasima? Možda česticama? Super lepkom kosmičkih razmera? Možda, ali to još uvek nismo otkrili.
Pored toga gravitacija praktično nestaje kod mikroskopskih veličina pa je gravitacija najslabija od četiri osnovne sile prirode. Uz to, nauka nije objasnila gravitaciju na rastojanjima manjim od Plankove dužine. Što je pomalo nedosledno, smatraju naučnici.
Ima još jedna sitnica.
Gravitacija drži naš Univerzum u poretku koji poznajemo. Ali njene sile ni približno nisu dovoljno snažne za to. Što znači da tu ima još nečeg. Verovatno tamne materije. Koja nikada nije dokazana. Kažemo vam, gravitacija je čudna. I privlačna. Kao ona slatka i misteriozna devojka koju niko nikad nije shvatio do kraja.
3. Energija ne može da nestane, osim kad nestane
Zakon očuvanja energije kaže da ukupna količina energije ostaje konstanta tokom vremena. Ona se ne može uništiti niti stvoriti ni iz čega, već prelazi iz jednog oblika u drugi.
Isto kao što ni materija ne može da bude uništena ili stvorena ni iz čega.
Ok jasno i sve je to fino osim u slučaju crnih rupa. To su one nezgodne pojave u svemiru koje gutaju sve oko sebe. I toliko su neprijatno društvo da čak ne dozvoljavaju ni da ih vidimo. Zato što gutaju i svetlost.
Ali crne rupe imaju tu sklonost da isparavaju. Da, bukvalno nestaju vremenom. Sa svom masom i energijom koju su progutale.
Pa gde nestaje sve to?
Nemamo pojma zapravo.
2. Čestice koje znaju da ih gledamo
Verovatno ste nekada pomislili da vaš tim, ili recimo Novak Đoković dobija ili gubi u zavisnosti od toga da li vi gledate TV ili radite nešto posebno. Recimo u trećem setu popijete i šesto pivo i kažete IDI NOLE U TRI LEPE.
Naravno u pitanju je pokušaj vašeg mozga da pronađe pravilnost tamo gde je nema.
Ali tako nešto zapravo postoji u prirodi i podjednako je neverovatno kao i rezultat kome se nadate.
Naučnici iz Teksasa su posmatrali raspadanje uranijuma. I on se zaista raspadao kada je bio u laboratorijskoj posudi sam sa sobom. Ali kada su ga posmatrali, nije se dešavalo baš ništa.
Tu su se naučnici malo zbunili pa su problem podelili sa kolegama iz drugih laboratorija.
Koji su verovatno pomislili da je u pitanju neka greška ali su se ubrzo i sami uverili. Uranijum je odbijao da se raspada pred publikom.
Što bi značilo da samo posmatranjem čestica zaustavljamo vreme, pošto je vreme radioaktivnog raspada konstanta.
Naučnici kažu da je ovo u suprotnosti sa svakom logikom pa i svim našim naučnim saznanjima.
Iz nekog razloga nemoguće je zabeležiti radioaktivno raspadanje nekih elemenata.
1. Teorija relativiteta i putovanje kroz vreme
Verovatno ste već do sada i vi naučili da naš svemir ima ograničenje brzine. Znate, 299,792,458 metara u sekundi. To je brzina svetlosti i po Ajnštajnovoj Teoriji relativiteta ništa ne može da se kreće brže od toga u Univerzumu.
I svi su prihvatili ove podatke bez pogovora. Ko bi smeo da se suprodstavi čoveku sa onakvom frizurom.
Ali 2011. godine naučnici iz CERN-a su iz Švajcarske poslali talas čestica 730 kilometara dalje u Laboratoriju Gran Sasso u Italiji.
One su zaista stigle tamo. Ali 60 nanosekundi pre nego što je trebalo.
Odnosno, putovale su brže od svetlosti.
Što otvara neka zanimljiva pitanja.
Recimo putovanje kroz vreme. Naučnici iz CERN-a zato misle da bi mogli da pošalju određene informacije kroz vreme. Za sada na nivou čestica neutrina, ali ko zna šta je sledeće. Tako da odosmo da gledamo Povratak u budućnost da se podsetimo gradiva…
