4. Sunce je u sredini našeg planetarnog sistema
Svi znamo da se Zemlja okreće oko Sunca. Naša zvezda je u sredini Solarnog sistema a sve planete orbitiraju oko nje.
Netačno.
Baš kao i oni modeli koje su vam možda pokazivali u školi. Svih osam planeta pa i Zemlja se zaista okreću oko Sunca, ali se i samo Sunce okreće oko centra našeg Solarnog sistema.
Pa sve to izgleda zapravo ovako:
3. Koja je najveća pustinja na svetu i kako izgleda?
Sigurno mislite Sahara? Ili Kalahari? Gobi možda?
Ne.
Najveća pustinja je Antarktik.
Štaaaaa, sigurno se pitate.
Vratimo se na definiciju pustinje. To je bilo koje mesto sa manje od 250 mm padavina godišnje. Što znači da Antarktik definitivno ulazi u taj opis. Sada vam nije jasno kako je to moguće, da li tamo onda stalno pada sneg i odakle uopšte toliki led?
E pa vidite, zapravo ne padaju ni kiša ni sneg skoro nikada. A sve te zalihe leda su se pravile milionima godina. Bukvalno.
Antarktik je ubeljdivo najsuvlji kontinent na našoj planetici. I pored sve te zaleđene vode.
Ne verujete?
Ok, evo kako izgleda bez leda:
Recimo kao pustinja? Hladna pustinja.
2. Nulta gravitacija
Otprilike ovako glasi teorija: ukrcate se u svemirski brod i ako se dovoljno udaljite od Zemlje, prelazite u Nultu gravitaciju. To smo videli na snimcima iz Međunarodne svemirske stanice, ili filmu Gravitacija.
Ali to je netačno.
Ne postoji Nulta gravitacija. Koliko god daleko otišli. Bilo da ste na Zemlji, na vrhu Beograđanke ili u Međunarodnoj svemirskoj stanici, gravitacija je uvek praktično ista.
A ovo, sigurno se pitate:
Moramo da vas razočaramo. Nije u pitanju nulta gravitacija već slobodan pad. Osećaj nedostatka gravitacije u svemiru je zapravo posledica kontinuiranog pada. Koji se nikada ne završi. Ili bar neko vreme. Astronauti u Zemljinoj orbiti konstantno padaju na Zemlju. Isto kao i da recimo skočite iz aviona. Samo bez otpora vazduha.
1. Šta je život
Nauka se već neko vreme pita da li život postoji van naše planete Zemlje. Ali, šta je uopšte život?
Verovatno mislite da je odgovor jednostavan – to su ljudi, ptice, biljke i sva živa bića.
Zapravo nemamo pojma.
Odnosno, naučnici ne mogu da se dogovore šta je to što razlikuje “živo” i “ne živo”. I ne, ne pričamo o zombijima ili domaćim političarima ovog puta.
Nauka uopšte ne može da odredi da li su recimo virusi živi. Oni se dosta razlikuju od bakterija. Mnogo su manji i nemaju ćelije. Ali imaju DNK i mogu da vam naprave puno problema. Dakle živi su? Paaa, ne baš. Virusi ne dišu, ne jedu i ne rade baš ništa što bi mogao da bude znak živog organizma. A pošto ne rade ništa što rade živa bića, ne mogu ni da umru zar ne? Zapravo i ne mogu i zato opstaju vekovima u ledu Sibira na primer. Jedina stvar koju rade i koja podseća na život je što mogu da se razmnožavaju. Ali ni to čak ne rade samostalno, već im je za to potrebna živa ćelija.
U ovom trenutku prevladava mišljenje da virusi ipak jesu živkasti, ako ne sasvim živi.
Ali postoje još manje i misterioznije stvari. Recimo viroidi, koji su još jednostavniji od virusa i obično napadaju biljke. A tu su i prioni, koji su samo čudne grupe proteina, ali zaslužne za neke jezive stvari poput bolesti Ludih krava. Da li su oni živi? To stvarno niko ne zna.
Što nije baš dobro. Zato što ne možete da ubijete nešto što nije živo.
