4. Danas je sve tako skupo
haris cengić
Ne prođe dan a da ne čujemo kako se neko žali koliko je sve skupo. Ok, znamo da je Srbija crna rupa i da svi imaju male plate i penzije i da ste vrlo nezadovoljni i totalno se slažemo. Ali to nije tema ovog teksta.
Ovde pričamo o zlim korporacijama koje nas pljačkaju. O državi koja ubija porezima i dažbinama. Jednostavno, sve je tako skupo i to svi znaju!
Ali
Ali to nije baš tako. Vratimo se malo unazad. Recimo pedesetih godina za običan kolor televizor od 30 santima trebalo je da radite godinu dana ako ste imali prosečnu platu. Danas možete da ga kupite od jedne. I da vam ostane za zvučnike i kokice…
Koliko ljudi je imalo kola sedamdesetih? Ne baš previše, čak i u Jugoslaviji koja je živela na kreditima sa zapada.
Za prosečnu platu u istočnoj Evropi 1990. godine moglo je da se kupi oko 2.000 jaja, a danas možete negde oko 4.000. I to u ovoj jadnoj Srbiji.
Prosečno letovanje je jeftinije za 46 posto, litar benzina za 36 posto a meso 44 posto i tako dalje i tako dalje…
3. Ljudi se zaglupljuju
Imamo nekoliko asocijacija za vas! Rijaliti programi. Farma. Ekrem Vendi, narodnjaci. Privatni fakulteti. Rešenje je? Pa naravno – ljudi oko vas su sve gluplji. Tinejdžeri samo gledaju TV, igraju igrice i verovatno nikada nisu pročitali ništa osim možda nove knjige Suzane Mančić.
Ali
Prosečan koeficijent je od 1914. godine do danas porastao za čak 24 poena. Uz sve to dramatično je smanjen broj nepismenih a povećava se broj ljudi sa srednjim, višim i visokim obrazovanjem iz godine u godinu.
Nepismenih je 1953. u Jugoslaviji bilo 25,4 posto, a već do 1981. je smanjen na 9,5 %. Danas je u Srbiji oko 3 posto nepismenih odnosno 165.000, dok kompjutere koristi preko 50 posto stanovništva.
Obično se smatra da je krivac za ovakve stavove pop kultura. Ali imajte u vidu da ljudi veći deo dana rade neke stvari, idu na posao, u školu ili fakultet. Pa onda mogu i malo da se opuste uz neku treš seriju majku mu…
2. Sva ta nezdrava hrana će nas ubiti
philippe le moine
Šećer, aditivi, konzervansi i drugi otrovi, sve to jedemo svakog dana i pre ili kasnije hrana će nas ubiti. A ni paradajz više nije ukusan kao pre. Uostalom pogledajte šta sve piše na etiketama hrane.
Ali
Ali trebalo bi da znamo da ranije nije ni bilo etiketa na hrani. Uopšte nije bilo obavezno da se navede šta se nalazi unutra. Naravno, industrija hrane će stavljati što jeftinije i što ukusnije sastojke, sa puno masnoća, soli i šećera, ali ako zaista hoćete da se hranite zdravo sada bar možete da proverite šta je to što jedete.
Uz to, hrana je sve jeftinija i sve dostupnija. Pa majku mu 1993. godine nam se ishrana zasnivala na hlebu Sava i margarinu Dobro Jutro. I to ne baš stalno.
Ne zaboravimo i da je nauka u međuvremenu otkrila da su mnoge hemikalije koje su korišćene u proizvodnji hrane otrovne ili kancerogene pa se one više ne koriste. Zapravo, pravila su danas toliko stroga, pogotovo u Evropskoj Uniji, da teško da ćete se otrovati hranom. Tu je i internet i sve znanje ovog sveta nadohvat ruke.
Tako da ništa ne može da zameni voće i povrće. Što znači da smo za lošu ishranu jedino sami krivi.
1. Kriminal je nikad gori
bob voderau
Svi se nešto žale na taj kriminal. Mladi su bez perspektive, svi su navučeni na gudru, krađe na svakom ćošku i slično.
Ali
Ali to nije istina. Zapravo živimo u poprilično sigurnom svetu. Recimo da li postoji neki deo Beograda gde ne biste smeli da odete u kasne sate? Pa zapravo ne postoji. A setimo se ozloglašenih blokova devedesetih recimo. Ili urbanih legendi da su šoferi noćnih autobusa dobijali i kalašnjikov pride.
Srbija ima prosečnu stopu od 2.21 žrtvu ubistva na 100.000 stanovnika što je poprilično bezbedno. U Evropskoj Uniji samo osam država ima stopu ubistava manju od dva. A to vam je sam vrh na celom svetu.
Dakle, i nije sve baš tako strašno kao što vam se možda učinilo…
