Vikend iza nas ćemo sigurno zapamtiti. Neki po sankanju i kuvanom vinu a neki drugi po 20 sati u zavejanoj koloni! Jedna od njih je i Vesna Čarknajev, direktorka PC Pressa koja se zatekla na putu kod Bačke Topole. Prenosimo njenu ispovest u celosti:
"Kada sam juče ranom zorom krenula na jednodnevni izlet u banju Erzebet u Mađarskoj sneg je bio samo u najavi. Čak su mi se veoma dopadale prve pahulje dok sam ih kroz prozor posmatrala iz termalnog bazena sa toplom vodom. Banja Erzebet je lepa i velika, ima puno bazena ali nije ništa spektakularno. U Srbiji sam imala prilike da boravim u barem tri banje koje su mi se više dopale, ali to nije poenta ove priče.
Tek u prvim jutarnjim vestima smo shvatili da znaju za nas zavejane i da nam šalju pomoć
Želim da vam ispričam kako igleda biti zavejan na autoputu i kako na terenu izgleda pomoć spasilalkih službi kojima se nadležni hvale litavo vele na svim vestima. Prognozama meteorologa nisam baš poverovala, inače ne bih krenula na put. To što ja nisam poverovala nije bitno. Bitno je da ni putarske službe nisu mnogo pažnje pridavale tim najavama jer da jesu ne bi noćas i danas bio takav haos na putevima. Iz Mađarske smo krenuli sinoć oko 19h. Posle besmislenih graničnih formalnosti koje su trajale čak par sat i po onom kijametu, veoma sporo smo se kretali ka Subotici i dalje ka Novom sadu da bi se negde oko 2 posle ponoći zaustavili u koloni okovanoj ledom i snegom. Kažu, kolona je bila duga 11 km a ja tvrdim da je bila znatno duža. Kamioni koji su krivi za sve, autobusi i automobili sa upaljenim svetlima i motorima zbog grejanja, su bespomoćno stalaji i čekali da se nešto dogodi. Mi smo imali “super sreću” da nam je prva benzinska pumpa bila na “samo” 500-600 metara udaljenosti što je značilo da za “samo” 15-tak minuta hodanja kroz mećavu možemo stići do prvog WC-a, kupiti neku hranu i vodu ili dopuniti benzin za grejanje. A u restoranu pumpe – horor. Stotine umornih i uplašenih ljudi su se tiskali oko televizora koji je emitovao svašta osim informacije o zavejanim putnicima. Tek u prvim jutarnjim vestima smo shvatili da znaju za nas zavejane i da nam šalju pomoć. To nas je ohrabrilo jer posle najezde ljudi sa kanticama iz zavejane kolone, na pumpi više nije bilo benzina. A duvala je ledena mećava i trebalo se grejati… Ali, stićiće pomoć.
I verovali ili ne, do podneva se niko, ali niko nije pojavio. Tek oko podneva, počela su sporadično da se pojavljuju poneka policijska i vatrogasna kola koja su partolirala suprotnom, potpuno praznom trakom. Kada se pojavila prva grtalica na vidiku bilo nam je jasno da ona neće obezbediti uslove za prolazak i bilo je jasno da moramo, mi putnici iz kolone da preduzmemo nešto inače pretila je još jedna noć u zavejanim vozilima. Ljudi su se dosetili pa probili ograde izmenju dve trake autoputa i prezaskom u suprotnu traku, vozeći u levoj traci autoputa nastavili da mile ka Novom sadu. Mi smo negde oko 14 satu, nakon punih 12 sati provedenih u mestu, uspeli da pređemo na suprotnu traku i sve mileći, za još četiri sata vožnje po smetovima jer putevi NISU rašćišćeni, stignemo do Beograda. Bogu hvala živi i zdravi. A sada slušam na vestima i ne mogu da verujem. Pričaju o evakuaciji, o pomoći, o doturanju hrane – ja bila u koloni i ništa od toga videla nisam. Videla sam samo neraščišćeni put, gomilu snega i nepokretnih vozila i ljude koji razvaljuju ograde i pomažući jedni drugima prelaze u susednu traku…. Eto, tako izgleda pomoć o kojoj sve vesti pričaju kao o spektakularno obavljenom poslu. Od mene dobijaju ogromnu jedinicu."
