Domino: Čime se baviš? Kako izgleda tvoj repertoar u ovom trenutku?
Srđan Timarov: Tekući repertoar je u tri ili četiti pozorišta, igram deset različitih predstava u Ateljeu 212, Jugoslovenskom dramskom pozorištu, Madlenijanumu. Trenutno smo u povoju predstave koju režira Dejan Mijač. Komad se zove Nevinost nemačke spisateljice koji je proglašen za najbolji komad u Nemačkoj prošle godine. Mi sto tek krenuli u pripremanje te predstave pa se ne bih usudio da dajem neke informacije o tome. Videćemo je krajem aprila ili početkom maja.
Srđan Timarov: Tekući repertoar je u tri ili četiti pozorišta, igram deset različitih predstava u Ateljeu 212, Jugoslovenskom dramskom pozorištu, Madlenijanumu. Trenutno smo u povoju predstave koju režira Dejan Mijač. Komad se zove Nevinost nemačke spisateljice koji je proglašen za najbolji komad u Nemačkoj prošle godine. Mi sto tek krenuli u pripremanje te predstave pa se ne bih usudio da dajem neke informacije o tome. Videćemo je krajem aprila ili početkom maja.
Domino: To deluje prilično brzo! Da li je to normalno u stvaranju predstave?
Srđan Timarov: Nema tu mnogo pravila. To su različite vrste posla i može da se radi ogroman komad poput nekog Šekspira ili neki mali komad. Naravno, uvek se povuče neki deadline i kažemo hajde za mesec i po dana da izađemo. Najčešće je to mesec i po, ili dva meseca. Postoje predstave koje se rade i po četiri meseca, imao sam i takvih iskustava. Regularno je ipak mesec i po do dva.
Srđan Timarov: Nema tu mnogo pravila. To su različite vrste posla i može da se radi ogroman komad poput nekog Šekspira ili neki mali komad. Naravno, uvek se povuče neki deadline i kažemo hajde za mesec i po dana da izađemo. Najčešće je to mesec i po, ili dva meseca. Postoje predstave koje se rade i po četiri meseca, imao sam i takvih iskustava. Regularno je ipak mesec i po do dva.
Domino: Da li je uobičajeno da je premijera usred sezone?
Srđan Timarov: Predstave moraju da izlaze. Ne možemo sad da se dogovorimo da izađemo svi u februaru i da svake večeri imamo premijeru u nekom pozorištu. Predstave izlaze i u junu. Uostalom Sterijino pozorje je krajem maja, sam početak juna i to je pik svih festivala. Mada ima jedna stara rečenica našeg pokojnog kolege Butkovića koji je rekao: „Sine kad se otvore bašte zatvaraj pozorišta".
Srđan Timarov: Predstave moraju da izlaze. Ne možemo sad da se dogovorimo da izađemo svi u februaru i da svake večeri imamo premijeru u nekom pozorištu. Predstave izlaze i u junu. Uostalom Sterijino pozorje je krajem maja, sam početak juna i to je pik svih festivala. Mada ima jedna stara rečenica našeg pokojnog kolege Butkovića koji je rekao: „Sine kad se otvore bašte zatvaraj pozorišta".
Domino: Misliš da je tako?
Srđan Timarov: Više nije! Promenila su se vremena.
Srđan Timarov: Više nije! Promenila su se vremena.
Domino: Misliš da su se ljudi promenili?
Srđan Timarov: Ne znam da li su se ljudi promenili, ali su se okolnosti u kojima ljudi žive dosta promenile. Ili bar neke stvari!
Srđan Timarov: Ne znam da li su se ljudi promenili, ali su se okolnosti u kojima ljudi žive dosta promenile. Ili bar neke stvari!
Domino: Kada si znao da želiš da se baviš glumom?
Srđan Timarov: Meni so to splelo mnogo rano i nisam imao mnogo dilema, kao klinci, da li da budem policajac ili da budem vatrogasac. Igrom slučaja sam srećno bio izabran da sa devet godina radim u predstavi Egona Savina Sveti Georgije ubija aždahu u Novom Sadu. Igrao sam jednu lepu dečiju ulogu i to su srećne okolnosti.
Srđan Timarov: Meni so to splelo mnogo rano i nisam imao mnogo dilema, kao klinci, da li da budem policajac ili da budem vatrogasac. Igrom slučaja sam srećno bio izabran da sa devet godina radim u predstavi Egona Savina Sveti Georgije ubija aždahu u Novom Sadu. Igrao sam jednu lepu dečiju ulogu i to su srećne okolnosti.
Domino: U ekipi si i filma Sveti Georgije ubiva aždahu koji će biti gotov ove godine.
Srđan Timarov: Desilo se slučajno da je moja prva predstava bila Sveti Georgije ubiva aždahu Dušana Kovačevića, i moj prvi film je Sveti Georgije ubiva aždahu. Obe stvari su mi donele puno zanimljivosti u život. Novi Sad me je dobrim delom ukrao sebi. Ja sam rođeni Beograđanin, ali mi je otac Novosadista, tamo sam i krenuo u osnovnu školu, pa sam se prebacivao ovamo. Pa srednja škola tamo, čudan je to neki splet okolnosti. Na kraju sam prijemni položio u Novom Sadu. Bio sam u trećoj godini gimnazije i bio sa radoznalo slonče da vidim šta je ta akademija. Da vidim zašto svi padaju, pa i ako padnem da imam vremena celu četvrtu godinu. Ja pokušam, i budem primljen. To mi se posrećilo. Bio sam počašćen da mogu da uđem na tu klasu i kod profesora Radeta Markovića.
Srđan Timarov: Desilo se slučajno da je moja prva predstava bila Sveti Georgije ubiva aždahu Dušana Kovačevića, i moj prvi film je Sveti Georgije ubiva aždahu. Obe stvari su mi donele puno zanimljivosti u život. Novi Sad me je dobrim delom ukrao sebi. Ja sam rođeni Beograđanin, ali mi je otac Novosadista, tamo sam i krenuo u osnovnu školu, pa sam se prebacivao ovamo. Pa srednja škola tamo, čudan je to neki splet okolnosti. Na kraju sam prijemni položio u Novom Sadu. Bio sam u trećoj godini gimnazije i bio sa radoznalo slonče da vidim šta je ta akademija. Da vidim zašto svi padaju, pa i ako padnem da imam vremena celu četvrtu godinu. Ja pokušam, i budem primljen. To mi se posrećilo. Bio sam počašćen da mogu da uđem na tu klasu i kod profesora Radeta Markovića.
Domino: Šta se onda dešava sa gimnazijom?
Srđan Timarov: Možda i nije loše da glumac bude pomalo naivan i pritup. Da lako poveruje u stvari koje radi. U mojoj gimnaziji u Novom Sadu su napravili potpuno novu pozorišnu salu koja je verovatno najbolja pozorišna scena u gradu. Gimnazija je otvorila potpuno novo pozorište od preko 200 mesta, kao na američkim koledžima, sa novom tehnikom. Ja sam imao privilegiju da tamo radim razne priredbe i predstave i da me puštaju sa časova, pa sam išao da se odužim i da otvorim scenu stihovima Laze Kostića, pošto se i gimnazija zove Laza Kostić. Na otvaranju sretnem direktora gimnazije koji mi je rekao da bi mogao da dođem i završim četvrti razred. Hoću, jedne srede od nedelje.
Domino: Da li tamo ima nekih mladih talentovanih ljudi koji mogu nešto da urade na toj sceni?
Srđan Timarov: To je sada najvažnije. Napravili su scenu na kojoj bi i akadamija umetnosti pozavidela. To je pravo pozorište i toga nema na akademiji. Potpuno je drugačije kada ti ljudi iz gimnazije koji su zainteresovani, po nekim kabinetima izvode svoje predstave, a drugo je kada izađu na pravu scenu. To je divna zaraza, i gluma može da te ujede za mozak u takvim pravim okolnostima, crne zavese i reflektori. Tako da je sada to njihova velika obaveza da na toj sceni proizvedu nešto, da dovedu predstave da ih gimnazijalci gledaju i da prave svoje predstave. Ne znam da nijedna gimnazija u državi ima svoje toliko ozbiljno pozorište.
Domino: Šta je bilo pošto si upisao akademiju?
Srđan Timarov: Kažu da je akademija fakultet koji je najteže upisati. Ali može da ti bude vrlo teško ili vrlo zanimljivo. Čak i ako te ne zanima možeš vrlo lako da se provučeš, to nije neko ozbiljno bubanje poput mašinstva ili nekog drugog fakulteta. Ali akademija može da te jako dobro i zabavi i namuči i izedukuje i upita i promeni i navede na neke divne nove stvari, samo ako te zanima. I tačno onoliko koliko te zanima toliko će ti i biti zanimljivo ali i teško. Ako tako gledaš to je vrlo težak fakultet. Gomila se naravno provukla kroz akademiju, završila, diplomirala i više nikada nije imala kontakt. Vrlo je lako završiti ako si ga upisao, ali je vrlo teško početi da radiš to. Kod nas postoji dobar broj što privatnih što državnih škola, i ako godišnje izađe 50 glumaca, a svi bi hteli da igraju u Beogradu to je dosta zgusnuto. Od Dejana Mijača sam čuo rečenicu da talenat uvek nađe svoje mesto. Koje je to mesto i da li ti pripada to je već druga stvar. Ali, ljudi koji su posvećeni i kojima je darovano da su rođeni za to i koji srcem, a ne kalkulacijom zanima istinsko bavljenje glumom kao umetnošću, verujem da dolaze do svojih mesta i da imaju prilike da rade.
Domino: Na prošlogodišnjoj Beogradskoj nedelji dizajna je bio poznati dizajner Ora Ito i ispričao je svoju životnu priču. Upisao je poznatu dizajnersku akademiju i trebalo je da plati ogromnu cifru za školarinu. Da li nije imao, ili nije želeo da plati, ali on se ne upiše i sam sebi napravi zadatak. Kaže sebi, kako bi izgledale Nike patike da me kompanija Nike angažuje. Napravi novi model i stavi ga na svoj Internet site. Onda kaže, kako bi izgledao Apple iPod da me angažuje Apple da za njih pravim iPod. Napravi i stavi na site. Kako bi izgledala Luj Viton tašna da me oni angažuju. Stavi na svoj site, i kinezi iskopiraju njegovu tašnu. To vidi i menadžment Luj Vitona i zaista ga angažuju. Danas svi vide sve! Da li misliš da pravi talenat mora da pronađe svoj put.
Srđan Timarov: Ti putevi su najnedokučiviji i najzanimljiviji. Najteže je da odgovoriš nekome ko želi da pođe putem glume koji je to put. Zaista nema recepta, niti sigurnosti, niti pravila. To je samo tvoj lični način. To je bio njegov put. Ja to stvarno ne razumem, bez želje da mistifikujem. Zbog čega se nekome posreći, a nekome ne. Što vreme odmiče manje sam siguran, čak je i nevaspitano da kažem kako treba. Otkud znam. Čak i ako si posvećen i vredan to ti ništa ne osigurava. Treba naravno i učiti i gledati i biti vredan i posvetiti se. Jedna od lepših stvari koje sam čuo je da je dar nešto što ljudi jako prisvajaju i diče se i prisvajaju, ali to je nešto što ti je darovano i nema mnogo veze sa tobom. Samo treba da neko kome je darovano omogući da se dar pokaže.
Domino: Da li dar mora da se gaji?
Srđan Timarov: Naravno, ne smeš da mu smetaš. Greh je neupotrebiti ga i ne negovati ga. Ne pokušati sa njim nešto. Često se dešava da su ljudi multitalentovani i da moraju da zapostave neki talenat, a nekom da se posvete. To je ozbiljan poklon od života i treba ga iskoristiti.
Domino: Da li ti smeta to što su te neki identifikovali po ulozi Žike iz serije lisice i koliko popularnosti ti je donela.
Srđan Timarov: Nije mi smetalo. To je bila velika serija. Mnogi su je osporavali, a neki su je i voleli. To moje pojavljivanje na televiziji je značilo pojavljivanje svuda. Nedeljom od 8 šta god da prikazuješ na RTS to će ljudi da gledaju. Po meni je to bila dobra serija. Odjednom sam zapao u oči i to je momenat kada su me širi krugovi videli, iako sam dugo pre toga igrao u pozorištu. Ali, to je mali broj ljudi koji posećuje pozorište. Popularno gledano sam se pojavio u Žiki u Lisicama. Nije mi smetalo, pošto sam imao divno iskustvo i nije mi smetalo da nastavim dalje da radim. Stvari kada se dogode, doživiš neki uspeh ili neuspeh važno je da možeš da nastaviš i da se poslovi ređaju i da možeš da napreduješ. Nije mi donela popularnost. Ja nemam popularnost. Svakoga dana izlaze brda i brda naslovnih sa nekim novim ljudima. Ne znam šta je popularnost, da te neko prepozna ili da te vole i hvale. Jeste, moj posao je javan i to je činjenica. Kao kada bi automehaničar rekao popravljam automobile, ali ne bih da izmastim ruke. Moj posao je javan i dešava se pred ljudima i naravno da te neki ljudi znaju. Popularnost je nešto drugo i mislim da ja to nemam. Taj segment me ni ne vuče. Nije me to privuklo glumi. Da sam razmišljao o tome ili o novcu nikada se ne bih bavio gluimom. Postoje neki drugi poslovi estradnijeg tipa, s kojima možeš na mnogo lakši način da dođeš do novca i popularnosti.
Domino: Da li sebe smatraš intelektualcem ili zanatlijom?
Srđan Timarov: Zanat je vezan za moj posao, a intelektualac može da ima veze sa celim mojim postojanjem. Jedna od karakteristika intelektualca, bez obzira na obrazovanje, ili na uspeh je to da bude otvoren, a to nama podosta fali, da stvarno bude otvoren i neisključiv i za one koji su mu slični i za one koji nisu. Da bi znao gde je on. Čak i oni koje mi nazivamo intelektualcima se tu dosta zaboravljaju.
Postoji ozbiljna razlika između zanata i umetnosti. Zašto parfem nije umetnost, a budi ti doživljaj. On budi čula, ali nije umetnost zato što ne pobuđuje intelektualno. On može da probudi lepa osećanja, a umetnost tera na razmišljanje pored emotivnih nadražaja. U glumačkom poslu postoji dosta stvari, zakonitosti i tehnika koje moraš da naučiš kao preduslov da bi nešto kreirao, ali je glumački posao kreativni posao. Ta zanatska baza mu samo omogućava da glumac može da se što lakše i opuštenije izrazi u kreaciji. To je dosta iracionalna stvar i spada u sferu maglovitog. Ja svoj zanat i dalje klešem, a taj deo kreativnosti je inspirisan mnogim stvarima, ne samo sa mnom već ljudima sa kojima se sretnem na tom projektu, rediteljem recimo… Sve je to veliko traganje, nekad je malo više zanata, nekad malo više kreativnosti.
Domino: Da li si nekada poželeo da ti nešto napišeš?
Srđan Timarov: Ne još! Nisam imao sklonosti ni prema režiji ni pisanju. Ako su postojali neki darovi koji se zbrajaju u umetnost onda su to crtanje, vajanje slikanje, muzika, pokret igra. To je ono što sam voleo i umeo. Ali to se sve menja.
Domino: Ko su ti omiljeni glumac glumica, film.
Srđan Timarov: Ne možeš ti da se odrediš za jednog omiljenog čoveka, ali ima nešto poput nekog opšteg mesta kod mene vezano za Al Paćina. Neko prepoznavanje, ali ne bih voleo da me ljudi pogrešno razumeju da ja mislim da sam ja on. Postoji neki njegov žar i kreativnost koja meni jako prija. Neka njegova energija i razmišljanje. Ako moram da odgovorim na to opšte mesto ko je najbolji glumac i glumica, ima ih stvarno mnogo. Dobrih glumaca je sve više i više. Pa i kod nas. Imamo malo problema sa piscima, sa tekstovima, možda malo krizu režije, ali imamo divnih glumaca. Sad deluje kao da hvalim svoju branšu. Kad pročačkaš malo po evropskom filmu, po japanskom filmu, po nekim kinematografijama koje ne možeš ni da zamisliš kako dobre filmove prave vidiš da ljudi igraju neke ozbiljne stvari. Mi smo nasankani na holivudsku plastiku. Neću da grešim dušu, ima holivudskih filmova koje ja jako ljubim, ali sve više je to samo skup specijalnih efekata.
Domino: Da li bi se i po kojoj ceni pojavio u nekoj od smrt serija Siniše Pavića sa RTS, Srećni ljudi, Bolji život, Selo gori a bab se češlja…
Srđan Timarov: To je sve naš glumački posao. Nema nečasnog posla. I grobarski posao je častan. To što je ponuda lošija ima veze sa mnogim stvarima i ljudi su primorani da igraju. Pored divnih stvari u vezi sa glumom postoji i to da je to naš posao i da sa tim moraš da hraniš porodicu. Ja nemam ništa protiv nijednog mog kolege koji igra u tim serijama. To su sve moji drugari. Ja jednostavno nisam imao priliku, ali ne znam šta bih uradio. Neke stvari jesam odbijao, ali to je za sada dok sam razmašen i dok mogu da odgovaram samo sam sebi. Mislim da je kuršlus u tome što se tako hoće. Što taj ne baš visok nivo kreativnosti niti duha u nekim našim serijama je nešto želi da se servira. Televizija je postala hram modernog vremena. Ljudi su dolazili u crkvu da bi od sveštenika čuli usmenu reč o tome kako treba da se vladaju u životu i šta su dobre i loše stvari. Televizija je to postala u modernom vremenu. Preko televizije dobijaš informacije i ponudu, tu trpezu sa koje treba da uzimaš. A razne televizije biraju jako nizak nivo ponude i nekog kreativnog, duhovnog, maštovitog stanja koje može da pobuđuje ili gasi svest.
Domino: Bolji život, Srećni ljudi i Porodično blago su veoma zaslužni za sve što se ovde dešavalo. Možda taj Miloševićev establišment nije seo pa napravio master plan za produkciju tog tipa serija, ali im je svakako došlo kao kec na 11. Ovo danas je samo nastavak te prakse.
Srđan Timarov: Uvek sam mislio da je jedan kvariša dovoljan da zarazi ceo kolektiv. Ako deset ljudi hoće da radi, jedan je dovoljan da ih zarazi. Za naših 10 godina mraka, trebaće nam 40 godina da se pokrenemo. Lakše je navići se na nerad nego na rad, lakše je pokvariti nego stvoriti. Ne znam da li je to taj talas. Ipak, ne mogu da grešim dušu. Puno je bilo dobrih pokušaja ovde. Biće to ok! Ne znam da li ću ja to doživeti. Mislio sam, pre ovih dešavanja, bićemo mi za 20-30 godina fit, ali sad više nisam siguran.
Domino: Kako ocenjuješ serije Vratiće se Rode i Crni Gruja?
Srđan Timarov: To su dve različite stvari u žanru i stvarima kojima se bave. Mislim da su Rode jedan standard koji je vrlo važan da se desio. Sve čestitke ekipi koja to radi. I Gruja mi se dopadao.
Domino: Da li stižeš da ideš na predstave?
Srđan Timarov: Stižem! Imam dosta predstava, ali ja sam od onih koji vole da gledaju tuđe predstave. Volim jako da gledam pozorište i kad ne učestvujem u njemu. Stižem. Čuje se to među nama šta vredi pogledati.
Domino: Daj neke preporuke!
Srđan Timarov: Pokušali smo to da uradimo na Exitu, kada je postojao teatar na festivalu, ja sam bio selektor, da ljudima koji možda nisu imali kontakta sa pozorištem pokažemo najbolje predstave koje se nude kako bi možda zavoleli pozorište. Škole obično vode decu na predstave koje niko ne želi da gleda, pa deca stvore neki otpor prema pozorištu. Treba videti u Beogradskom dramskom pozorištu predstavu Ćeif, to je nešto što mi se jako dopalo, Putujuće pozorište Šopalović i Pomorandžinu koru u Ateljeu 212 u, Jugoslovenskom dramskom pozorištu Šine i Mletačkog trgovca. Od svojih predstava u Ateljeu Pomorandžinu koru, U poseti kod gospodina Grina. Naravno ko uspe da nabavi kartu za Jadnike u Madlenijanumu to je nešto što u Begradu nije bilo. Mjuzilk po Viktoru Igoru. Video ga je 51 milion ljudi širom sveta. Ozbiljna literatura i ozbiljna muzika spojena u jedan najpopularniji žarn a to je mjuzikl.
Domino: Bio si selektor pozorišnog dela festivala Exit. Da li ti je žao što je Exit sada samo muzički festival?
Srđan Timarov: Meni lično jeste, a žao je i njima. Nije to neko izbacio zato što nije valjalo, valjalo je jako. Exit je porastao kao muzički festival i teško je u toj opštoj buci da se obustavi sve da bi se odigrala jedna predstava. Exit je postao ozbiljna kompanija, koja je stvorila već svoj nacionalni filmski festival koji je bio prošle godine prvi put u Novom Sadu i biće opet verovatno. Kada to bude došlo na red verujem da će stvoriti i ozbiljan pozorišni festival i ja verujem da će to biti i najbolji pozorišni festival u zemlji. To je samo pitanje tajminga.
Domino: Da li ti se čini da se vraćaju devedesete? Da nam je ponovo potreban festival poput Exita iz 2000. godine.
Srđan Timarov: Ne verujem da mogu da se vrate devedesete, ali fleke i rupe iz devedesetih i neki novi miris neke nevolje sam osetio kada se ovo dogodilo na ulicama. To je intuitivni osećaj neke kotrljajuće nevolje koje dolazi. Ne mogu da kažem da nisam zabrinut. Malo su vremena ipak drugačija, ali može da nas opet zaustavi i vrati unazad. Stalno imamo te rikverce i zastajkivanja koja su neverovatna.
Domino: Gde izlaziš?
Srđan Timarov: Ja sam bio tip koji je sanjao da jednog dana ima svoju diskoteku. Nisam izbijao iz diskoteka. To se malo menja. Buka i gužva mi sve manje prija i sve više me raduju odlasci u dobre restorane sa dobrim društvom, dobri razgovori i glumačke kafane.
Domino: Daj neki tip?
Srđan Timarov: Ja sam ozbiljan slatkoman! I to čokoholičar! Preporučujem sufle u restoranu Magic u 27. marta. Probati to tamo! Ako išta imamo to je dobra klopa u ovom gradu.
