Sofija Knežević

Uspeh mora da dođe kada si poseban i vredan! To bi mogao biti i lajtmotiv Sofije Knežević, najmlađeg ženskog izvođača u knjizi o srpskom jazzu.

Kada je upisala odsek za jazz u muzičkoj školi ”Stanković”, Sofija je to krila od svojih roditelja, s obzirom da je i pored toga imala dosta obaveza u školi. Ipak, upravo će jazz biti taj koji će promeniti njen život u potpunosti. Nakon završenih studija u Gracu, odlazi u Njujork na dalje usavršavanje i tamo postiže veliki uspeh. Danas, Sofija živi i radi u Njujorku i uživa u svemu što ovaj grad pruža. Ona peva, piše i ”živi” svoju muziku! Razgovarali smo sa Sofijom o njenim iskustvima, muzici, nastupima i budućim planovima.

Kako izgleda jedan tvoj dan u svetskoj metropoli?

Ustanem relativno kasno, s obzirom da sam došla sa giga takođe kasno ujutru, idem do nekog od studija, snimim nešto, preobujem se u baletanke i prošetam se do Central Parka gde sednem u svoj ’dvorac’ i pišem muziku nekih sat dva, odem kući presvučem se, nađem se sa dečkom i onda ili idemo na moju ili njegovu svirku ili već idemo na koncert u bioskop ili pozorište. Tu se dese dani kad sam manje u studiju ili snimam neku reklamu, ili imam neke photo shoot, ili kad čak imam vremena i za window shopping u Soho-u .

Kada si otišla u Grac, napravila si bitan korak u svom daljem usavršavanju. Posle toga, tvoja biografija se samo dopunjavala uspesima i vrtoglavo je krenula uzlaznim tokom. Šta je to najbitnije što si naučila/spoznala za vreme studiranja? Da li je tvoja prva želja bila da školovanje nastaviš u Gracu?

Naravno, ja sam nekako uvek imala predstavu o putanji svoje karijere, i naravno karijera mi je bila najbitnija tako da se sve ostalo oblikovalo po tome, mada je meni karijera vrtoglavo krenula uzlaznim tokom još na fakultetu, ali u Evropi je to prosto drugačije.

Tvoj jazz koji je drugačiji od onog što hiper produkcija nudi – iskren je, ”obuzdan” u pozitivnom smislu i jedinstven. Ko je sve uticao na formiranje tvog muzičkog izraza?

To je interesantno pitanje, mada obično novinari i kritičari ne koriste reč obuzdan već sa jakim korenima u tradiciji, i sa potpuno novim izrazom. Zapravo moj muzički jezik je jako bogat, i zahvata mnoge žanrove i plus samim tim što sam iz Srbije potpuno menja moju percepciju estetike zvuka jazz-a. Tako da nekako u skladu sa tim gradim svoj izraz.

Njujork je grad koji pruža slobodu i šansu za mlade umetnike poput tebe. Koliko je teško bilo da se izdvojiš i dokažeš na takvom tržištu?

Kad si poseban i vredan, već unapred si izdvojen. Treba samo da se jako trudiš da to niko ne pokvari, jer u biznisu ima puno ljudi koji hoće da te iskoriste. I još je veća izloženost takvom svetu na velikom tržištu.

Ti možeš da pevaš sve – od Arete Frenklin do Bijonse? Šta najviše voliš da pevaš i kom žanru si privatno posebno naklonjena?

Jazz je moj pravac najbliži srcu, Flamenko je odmah za njim, i onda sve ostalo.

 


Pored muzike, baviš se modom i modelingom. Da li postoji još neki hobi za koji ne znamo i koliko ti uopšte preostaje slobodnog vremena za takve stvari?

Jako malo slobodnog vremena imam, i na žalost i na sreću. Ali da, bavim se modelingom, dizajniram cipele (sad trenutno novu kolekciju), fotografijom, pisanjem poezije, slikanjem, kuvanjem i raznim još stvarima…

Nedavno si nastupala na Internacionalnom danu jazz­a u Beogradu. Kakvi su tvoji utisci?

Između ostalog tog dana sam nastupala i u Beogradu, ali s obzirom na to da sam pored toga imala još 2 nastupa , malo sam bila i umorna pa nisam mogla potpuno da uživam u svemu. Jer je bilo pakuj se dođi, pevaj, pakuj se, putuj itd. Ali milo mi je bilo da vidim veliki broj ljudi koji su slušali definitivno! I još mi je draže sto jazz konačno ima svoj dan.

Tvoj nastup na Jazz festivalu u Subotici je dobio odlične kritike. Koliko se po tvom mišljenju domaća publika razlikuje od one pred kojom pevaš u ostalim krajevima sveta?

Srca su svuda slična, ekspresija emocija i sloboda u istom nije. Razlikuje se sve od zemlje do zemlje. Ali imam sreću da je svaki moj koncert završen sa bar jednim bisom.

Zanimljiva je tvoja saradnja sa Medicine Man-om? Reci nam nešto više o tome?

Mi smo počeli da sarađujemo preko Igora Maleševića, što bi Dostojevski rekao mog ’večnog muza’ sa prepravkom u mog ’večnog bubnjara’ i supersoničnog blizanca, koji me je odveo kod Igora Lečića (Medicine Man-a) gde sam ja shvatila koliko je lepo raditi s njim (njima) i onda smo se u roku od tih godinu dana kad god sam ja bila u Srbiji družli i stvarali. I snimili taj cd ’Data Jazz’ koji je postao soundtrack Cinema City festivala 2012, i na kome se nalaze još neki dragi muzičari i ljudi.

Budući planovi?

Povratak u Njujork, puno rada, završetak albuma, počeću verovatno i da predajem na jednom od univerziteta u Njujorku vrlo uskoro, i najverovatnije ću se prebaciti u Ford modeling agenciju takođe u Njujorku. Nastavljam da pišem muziku za Broadway pozorište ’13’ i svoju simfoniju. Ima tu još veliki broj stvari, ali ne bi ni valjalo da otkrijem sve sada, sledeći put :).

Da li planiraš možda neki solistički koncert u Srbiji?

Bilo je planova da se to organizuje na Kolarcu, ili u Domu Omladine, ali je nažalost to u Srbiji sve pomalo komplikovano. Definitivno planiram da se to desi, e sad kada – to već ne zavisi samo od mene :). Katarina Mitić

bitsyu