Pavela upoznah preko svoje prijateljice koja radi spotove za rok bendove, i zgotivismo se – u prevodu, postasmo ortaci. Poslednji put smo zajedno bili na koncertu benda ’’Shindig Avenue’’, pre nedelju dana, razbijaju momci ska i punk, ali o njima u nekoj drugoj priči. Bio je ljubazan da mi da intervju za drugare iz Dominomagazina.
Kada si postao muzičar?
Rano. Još kao dete odrastajući u Istočnoj Evropi uz crkvenu muziku na srpskom i rumunskom jeziku a kasnije na engleskom. Naša crkva (Nazari) nije imala muzičke instrumente tako da smo svi morali da pevamo. Kod kuće sam dobio orgulje kao mali i sa njima se igrao. U srednjoj školi sam uzimao časove klavira a drug iz razreda me učio kako da pišem pesme i komponujem. Onda sa 15 godina, moj drug iz crkve, poreklom Mađar, i ja, u kamionetu moga oca bismo svirali, on na gitari a ja pevao. Bili smo užasni ali to je moj početak u muzici.
Da li si bio talentovan za neki sport ili nešto drugo?
Igrao sam se dosta, razni sportovi sa vršnjacima ali ne bih rekao da sam bio za nešto talentovan obzirom koliko sam bio fizički aktivan. Bio sam dobar ali ne sjajan.
Ko je otkrio sličnost između tebe i Bonoa i kako si počeo u tom svetu da budeš zabavljač?
Prvi put je bilo 1979. godine kada sam bio osmi razred. Neki tip je rekao da izgledam kao Bono iz U2. Nikada pre toga nisam čuo za taj bend. Onda kada su oni postali svetski poznati, sve češće i češće. Obzirom da dolazim iz velike porodice gde stalno moraš da nalaziš načine kako bi obratili pažnju na tebe, lako mi je bilo da ulazim u kontakt sa ljudima oko sebe gde god bih išao. 1989. godine sa gitarom u ruci počinjem da radim po restoranima kao izvođač. I tako 12 godina. U isto vreme, radim u pozorištu i aktivno učim operu. I tako pet godina.
Kada si počeo da radiš kao Bono i da li ti ikada dosadi ?
Ne osećam se umornim ili da mi je dosadno osim ako publika nije zainteresovana. Veoma je teško udovoljiti publici koja ne želi to. Na primer pevanje na poslovnim događanjima u osam ujutru u ponedeljak. A dešavalo se. Obično sam potpuno spreman da zabavim publiku gde god da sam, bez obzira da li je 10 ljudi ili 25.000 ljudi u publici.
Kakav je tvoj odnos sa Srbijom?
Taj odnos se još razvija. Imam deo familije u Vrscu i u Lokvama. I svaki put kada odem tamo upoznam nove ljude sa kojima ostanem u kontaktu uglavnom preko socijalnih mreža: Fejsbuk, Linkedin itd. Inače je sam odnos sa Srbijom pomalo komplikovan, istorijski udaljen, nisam odrastao tamo, moja familija nije pričala o prošlosti, moji roditelji nikada nisu pričali o svojoj zemlji. Bilo je dosta misterije oko svega: prošlosti, zemlje, kulture i meni je sve to bilo cudno gledajući sa distance i slabo se sećajući bilo čega. Volim da dođem u Srbiju, da vidim progres, da vidim kako prepoznajem stvari i načine. Radim na knjizi o mom ocu i to mi daje veliku inspiraciju i razlog da dolazim. Prvi put sam posetio Srbiju 2003. Od tada, neprestano odlazim.
Putuješ mnogo, kako u Americi tako i po svetu, pomažeš sirotištima. Koje si zemlje posetio i u kojima si učestvovao sa tvojim dobrovoljnim radom?
Kao tribut U2 benda, mnogo sam putovao. Najčešće po Americi. Ali sam jedno vreme živeo u Italiji, imao turneje sa bendom. Tada sam posetio Srbju, Hrvatsku, Sloveniju, Tursku, Italiju, Austriju, Nemačku, Francusku, Španiju, Švajcarsku, Mađarsku, Rumuniju, Veliku Britaniju, Irsku. Bio sam u Meksiku, Gvatemali, Kostarici, Nikaragvi, Portoriku, Kanadi, u skoro svakoj državi u Sjedinjenim Državama. Moj dobrovoljni rad se najviše odnosi na sirotišta. Po prirodi moram da dajem, da pomažem. Zašto sirotišta? Mnogo razloga. Prvo, moje religija – Nazaret, a drugo, siročići stvarno trebaju podršku od ljudi. I kao neko ko je rođen u Srbiji, poreklom Rumun, imao sam mnogo pitanja da se identifikujem odrastajući. Većina moje porodice se osećala kao da ne pripada društvu. Pričali smo srpski u kući ali išli u rumunsku crkvu nedeljom a onda u srpsku crkvu u popodnevnoj liturgiji. Moji roditelji nisu pričali engleski a i nisu baš pričljivi, tako da je postojalo dosta otvorenih kulturoloških pitanja. I na kraju, nedge duboko i ja sam se osećao da ne pripadam. Verovatno nešto slično kao što siročići osećao osim što ja nisam bio siroče. Zemlje čija sirotišta pomazem su Rumunija, Meksiko i još par u Americi.
Pišeš knjigu o svom ocu, može nešto ukratko o tome?
Knjiga sadrži period očevog odrastanja u selu Sveti Mihail iliti Lokve u Vojvodini. Prvi deo sadrži očevu mladost i vezu sa njegovim ocem, mojim dedom. Drugi, veza između majke i Nazarske crkve u selu. Treći, događaji mog oca na Golom Otoku u periodu od 1949-1954. Sve te priče, preplitanje očekivanja, događaja, preživljavanja i motiva za isti, priča je u metaforama, prirodnoj dinamici ljudi i životinja i dubini promena u bitisanju usled političkih okolnosti. Moj otac nikada nije pričao o svom ocu, pred mlađom decom čak ni dedino ime nije rekao. Posumnjao sam kasnije u životu da je moj otac imao problematičan odnos sa mojim dedom i u mojim istraživanjima našao da je to bilo delimično tačno. Intervjuisao sam mnogo ljudi iz mog sela i pokušao da sastavim priču i da dobijem jasniju i precizniju priču.
Kako provodiš slobodno vreme?
Čitam, šetam, volim da budem sam ili pričam sa prijateljima preko telefona ili interneta, čitam novine, volontiram, da pijem dobru kafu.
Šta te čini srećnim?
Mnoge stvari me čine ispunjenim i srećnim. Ali nisam siguran da li mogu biti apsolutno srećan. Gledam život kroz slojeve, vezama što gradimo, bojama, teksturama i sveukupnog uzbuđenja osećanja i čula. Volim da sam povezan sa životom, biljkama, životinjama, ljudima, kosmičkim silama. Smatram sve to neverovatnim.
Mislim da je dovoljno od ovog divnog drugara,
Pozdrav iz LA.
Pavel Sfera & Radovan Nastić
