Nakon dva uspešna koncerta u Ustanovi kulture Palilula i Dečijem kulturnom centru sa različitim kamernim sastavima, mlada i talentovana pijanistkinja Katarina Ranković je odlučila da svoju publiku obraduje solističkim koncertom 7. juna u Ruskom domu, a tom prilikom gošća će joj biti violinistkinja Aleksandra Stojiljković. Ulaz je slobodan, a umetnica obećava veče uzbudljive i kvalitetne muzike. Razgovarali smo sa Katarinom o koncertu, nastupima, nagradama i budućim planovima.
Od Baha do Manuel De Falje – tako izgleda repertoar za tvoj predstojeći koncert. Kako i na koji način učestvuješ u njegovom kreiranju i koliko traje proces pripreme jednog takvog nastupa?
Volim da eksperimentišem i da kroz repertoar koji izvodim na koncertima ‘ispričam priču’, tako da bi ‘priča’ predstojećeg koncerta trebalo da dočara i uvede publiku u svet najrazličitijih epoha, od baroka do 20. veka. Svakako da veliki trud stoji iza svakog nastupa, to je nešto što se godinama ‘priprema’ i svaki nastup je drugačije, neponovljivo iskustvo, tako da mogu reći da priprema traje i po završetku istog. To je jednostavno ta muzička magija koja nikada ne prestaje.
Vrlo si mlada, ali iza sebe imaš veliki broj osvojenih nagrada sa domaćih i međunarodnih takmičenja. Koliko ti znače nagrade i da li se posle njih nešto značajno promenilo u tvojoj karijeri?
Uvek je lep osećaj biti nagrađen za nešto čemu si posvećen i čime se baviš. Doduše, lepo je samo osetiti da ljudi prepoznaju na jedan pozitivan način muziku i emociju koju deliš sa njima. Nagrade uvek sa sobom donose beneficije u vidu intenziviranih nastupa i veće pažnje auditorijuma, ali smatram da bi se to i bez njih desilo, ovako je možda samo malo olakšalo i ubrzalo događaje.
Reci nam nešto o projektu u Nemačkoj u kome ćeš učestvovati ovog leta?
Naime, reč je o jednoj lepoj slučajnosti. Ne znajući tačno o čemu je reč, odgovorila sam na mail dragoj dami koja me je kontaktirala, da bih nakon par dana dobila ponudu da učestvujem u jednomesečnom muzičko-scenskom projektu u Nemačkoj, gde je jedan od kompozitora Andreas Usenbenz i gde ću zajedno sa mladim umetnicima iz cele Evrope imati turneju. Na kraju ćemo projekat izvoditi u Minhenu i Štutgartu, ali će nam ’baza’ biti Ulm, simpatičan nemački gradić na obali Dunava.
Tokom svog školovanja, sarađivala si sa poznatim evropskim pijanistima i na taj način se usavršavala. Da li bi mogla da izdvojiš neko posebno iskustvo?
Rad sa svakim od njih doživljavam podjednako značajno, jer sam od svakog naučila i usvojila nešto posebno, a opet na kraju, stečeno iskustvo iz rada sa njima iskoristila da svoju tehniku i energiju unapredim i kanališem u pravom smeru. Mada, izdvojila bih rad sa mojom profesorkom Katarinom Šandorov, kao i pijanistkinjom Sandrom Vučenović-Schnabel, dve sjajne žene, zbog toga što su me naučile kako da na pravi način osluškujem i ‘čujem’ sebe kroz zvuk tako moćnog instrumenta, kao što je klavir.
Često sviraš u kamernim sastavima. Da li svoju budućnost vidiš u nekom sastavu ili su solistički nastupi ipak tvoj prioritet?
Jako me ispunjava sviranje u različitim kamernim sastavima, jer i u životu, kao i muzici, volim da osetim interakciju. Taj osećaj kompaktnosti i prožimanja emocija dok sam sa drugim muzičarima na sceni je nezamenljiv. Ta takozvana ’zlatna sredina’ je nešto čemu svi uglavnom težimo, tako da sam ja sklona kombinovanju i ne mogu reći samo solistička ili pak, kamerna koncertna karijera. Mislim da su ta dva u duetu dobitna kombinacija!
Reci nam nešto o tvojim planovima?
Pre pola godine su stvari neočekivanim tokom krenule ubrzanom uzlaznom putanjom. Koncerti, putovanja, razne lepe stvari… Svakako da mi je prioritet da pre svega završim studije, a nakon toga se radujem novim profesionalnim izazovima, putovanjima, nastupima, novim saradnjama i svim tim lepim i slučajnim stvarima. Katarina Mitić
