Filmski stvaralac Jed I. Rosenberg režirao je za Bloomberg dokumentarac “System Shock”, koji prati zbivanja u muzičkoj indutriji u poslednjih tridesetak godina.
Sve je počelo još devedesetih. Pojava MP3 bio je odlučujući trenutak kompresovanja muzike u digitalne datoteke. I od tada više ništa nije bilo isto u muzičkom svetu.
Desilo se to 1993. godine kada je nemački inženjer Karlheinz Brandenburg izašao u javnost sa MP3 formatom. Ubrzo je digitalni format počeo da se koristi za kopiranje CD diskova, trgovalo se sa njima, da bi posle par godina MP3 stigao je i na internet, piše torrentfreak.com..
Prodaja CD je rasla devedesetih, stigli su u sve delove sveta i naravno to je povećalo prihode u muzičkoj industriji.
Tehnološke inovacije nastavljaju se sve brže. Godine 1999. Shawn Fanning smisliio je Napster na kome je radio mesecima. Ova centralna banka podataka kojoj su svi mogli da pristupe osvojila je ljude i postala hit među ljubiteljima muzike. Baza je rasla a ljudi u muzičkoj industriji bili su u panici. Šta sa autorskim pravima, pitali su se opravdano jer su zarade opadale a skoro svi su postali pirati.
Ali korisnici su bili zadovoljni kao i neki muzičari koji su sada pomoću Napstera isporučivali svoju muziku direktno potrošačima.
Izdavačke kuće su tužile Napster pa su se zbog toga organizovali i protesti javnosti. Odluka suda je bila jasna – Napster mora da zaustavi kršenje autorskih prava. Napster je prestao sa radom.
Umesto njega pojavili su se i to odmah drugi alati za razmenu datoteka i tome nije bilo kraja. Muzička industrija je ponovo bila u problemu.
A onda je 2002. godine Steve Jobs imao plan kako rešiti problem. Predstavnici najvećih muzičkih kompanija prisustvovali su demo prezentaciji iTunes prodavnice koju im direktor kompanije Apple predstavio.
Poenta je bila da pesma ne može da košta više od jednog dolara a numere se mogu razdvajati od celog albuma. Bilo je to revolucionarno jer su se godinama prodavali celi albumi iako su ljudi želeli samo jednu pesmu. Muzika industrija je bila skeptična ali su vremenom shvatili da im je to slamka spasa za koju su se uhvatili u poslednjem trenutku.
Piraterija je i u to vreme dalje cvetala “jer ljudi nisu mogli da priušte da legalno pune svoje MP3 plejere”.
Došlo je vreme kada su muzičari morali da se oslanjaju mnogo više na zaradu od koncerata, ili prodaju robe poput majica. Neki su govorli da je muzika izgubila vrednost. Razdvajanje albuma i strimovanje na zahtev okarakterisani su kao skrnavljene umetnosti albuma u celini.
Muzičari su počeli da rade samostalno, da izdaju nezavisne ploče, neki su uspeli da zarade a neki baš i ne.
Poslednjih godina, pojavile su se i nove usluge zahvaljujući razvoju tehnologije.
Recimo, Spotify cilja promocije koncerata na određeni skup obožavalaca, može da se koristi za izviđanje talenata za festivale a pomaže i korisnicima da otkriju novi sadržaj na osnovu svog muzičkog ukusa. Sada fanovi i muzičari mogu da budu u direktnom kontaktu. To je sve obezbedilo pristojnu zaradu muzičarima, iako se mnogi žale kako striming servisi autorima daju samo mrvice od zarade.
