Da li ste znali da je jednu pesmu za film November Man komponovala i izvodila domaća grupa Makao?
Pored toga što je preko 80% ovog filma holivudske A produkcije snimljeno u Beogradu sa zvezdama kao što su Pierce Brosnan i Olga Kurylenko, ovaj film je zamimljiv i po tome što je jednu pesmu komponovala i izvodila domaća grupa Makao. Ovo je bio povod da popričamo sa članovima benda Nikolom, Nevenom i Tajsom.
Kako ste napravili bend?
‘98 godine smo počeli kao Regge bend, uglavnom svirajući po demo festivalima. Bilo nas je 12, imali smo fantastičnu energiju, napravili smo čak i jedan album ali to jednostavno nije bilo finansijski isplativo u Sribiji i počeli smo da radimo kao house cover bend a po tome smo sada poznati. Naravno, promenila se ekipa jer je ovakva muzika tražila tim sa totalno drugačijim senzibilitetom.
Odakle ideja za ime Makao?
Sasvim slučajno. Uzeli smo Vujakliju i naboli ime. Uopste se nismo opterećivali simbolikom, hteli smo nesto sto se lako pamti. Dakle, nema veze sa bivšom portugalskom kolonijom i Kini, nema veze ni sa dugorepim Brazilskim papagajem a nije ni “Ma kao?”
Koju muziku svirate?
Sada sviramo kao cover bend uglavnom house muziku. Jako smo posvećeni produkciji do najsitnijih detalja da bi u izvedbi zvučali identično kao original i po tome se razlikujemo od ostalih. Sam muzički pravac je nama bio najinteresantniji jer je i ubedljivo najteži za izvođenje. To je elektronska muzika koje je po definiciji nesvirljiva. Mi koristimo obične instrumente, bubanj, gitare, saksofon ali sa dosta elektronike. Čak vokali su izmaltretirani sa gomilom efekata i procesora da bi dobili efekat najmodernije muzike koja je u međuvremenu postala mainstream pa je nama pomogla da se probijemo. Uspeli smo da sviramo ono sto današnji DJ-evi puštaju po klubovima ali uživo, to zvuči identično kao original a ponekad i mnogo bolje i to je nešto što nas je zaista motivisalo da idemo dalje. Meni je najveći kompliment što kolege muzičari dolaze i pitaju nas da im iza bine pokažemo uređaj sa koga ustvari puštamo snimak muzike. U početku te to iznervira a posle shvatiš da je to najveći kompliment koji možeš da dobiješ. Onda kreneš da se zezaš pa kažeš da su te provalili i da nikome ne pričaju ili češ propasti. U stvarnosti, tu ima gomila elektronike i jako mnogo pripreme ali na kraju sve to pokreće živ čovek u trenutku na bini, uživo. Za razliku od DJ-eva koji kažu da sviraju, mi zaista sviramo muziku koju čujete! Na kraju ipak i jako često dodajemo autorske elemente na poznate hitove. U početku smo bili jedini ali se u međuvremenu kod još bendova sa sličnim konceptom. Inače, u Evropi skoro da uopšte nema bendova koji sviraju house muziku kao cover bendovi. Gde god smo svirali, ljudi su uglavnom bili iznenađeni da ovako nešto uopšte može da se napravi.
Kako birate stvari koje ćete da svirate?
Uglavnom pre svega gledamo nešto što odgovara pevačima i što objektivno može da se izvede. Takođe biramo ono što ima smisla uživo da se svira. Mnogo popularnih hitova danas je više za kuću ili slušanje u kolima nego za svirku. Muzika nikad nije bila dostupnija nego danas. Imamo prećutni dogovor da sve što ima preko 500 miliona pregleda na YouTube-u upada u uži izbor ali nas to ne sprečava da dodamo i npr. Stefana Obermaiera u repertoar. Zanimljivo je i kako nastaju današnji hitovi. Neki DJ-evi su zaista majstori da neke stare hitove upakuju u moderno pakovanje koje zvuči kao hit. Na primer Avicii – Levels – uzeli su hit star decenijama “Etta James – Something’s Got A Hold On Me“, malo našminkali i eto ga hit. Kad to čuješ – ne možeš a da ne kažeš bravo majstore!. To su DJ-evi danas. Na kraju se sve svodi na 20-ak autora koji određuju mainstream ali uvek pokušavamo da dodamo i lični pečat sa npr. elektropop pesmama.
Od 2010 su House hitovi koje smo najviše svirali prestali da budu toliko popularni pa nam se dešavalo da pola fanova jednostavno ne zna pesme koje sviramo pa smo krenuli da pravimo kompromise. Ako iskoči (iz WC šolje) Happy od Pharell-a, ne možeš da ga ne odsviraš. I dalje imamo mnogo više nastupa gde sviramo originalnu elektronsku muziku. Često nam se desi da na velikom festivalu gde svira Van Gogh, Dubioza kolektiv i slično iskočimo i mi kao elektronski cover bend pre svega zbog autorskog koncepta.
Mi smo jedan od retkih bendova koji živi samo od muzike, a kada ti je to jedini izvor prihoda, moraš da gađaš mainstream. A opet, iako u Beogradu ima jako mnogo mesta, malo je onih koji mogu da priušte ozbiljan bend i da to nisu narodnjaci.
Koliko vam se razlikuju nastupi?
Repertoarski oko 80% je različito. Opet gledamo da budemo i autorski bend, imamo repertoar koji ima 500 pesama. Trudimo se da prilagodimo nastup mestu gde sviramo. Trudimo se da režiramo veće nastupe na osnovu toga koliko ljudi nas sluša.
Šta vam je najgore i najbolje kod sviranja po klubovima?
Ozvučenje. Za razliku od ostalih, nosimo svoje ozvučenje. Košta, treba više vremena da se podesi ali smatramo da je ovaj element jako bitan jer ono i tonac od najgoreg benda može da napravi zvezdu i od najboljeg trubu. Trudimo se da imamo audiofilski pristup i da kontrolišemo što više elemenata i našim nastupima. Više od pola klubova uopšte nema binu. ☹
November Man, kako?
Svirali smo u Brankowu kada je producentska ekipa bila u gradu. Jako im se svidelo to što su čuli i napraivli smo dil. Dali smo im autorsku pesmu za film, pojavili smo se u nekim scenama u filmu i dobili lepu kompoziciju za film.
Gde sve svirate?
Bolje pitanje je gde nismo svirali. Najveći nastup od exYu je bio u Skopju. Svirali smo svuda od Albanije, preko Švajcarske, Nemačke, Austrije, Holandije pa sve do Maroka, Tunisa, Emirata, i Jordana… Najveći izazov nam je kad sviramo u inostrantsvu. Često nam gastosi traže da dođemo kod njih kao bend iz Srbije očekujući da će nastup preći u narodnu muziku ali se to nikada nije desilo. I ispod šatre i na stadionu sviramo isti repertoar. Od festivala najčešće idemo na komercijalne festivale tipa Zurih fest, mnogo pre nego na autorske. Iako bi to voleli, jako malo energije imamo da napravimo prave autorske pesme jer ovde ne možemo da živimo od toga.
Može li da se živi od pevanja u Srbiji?
Može ako si jako jako uporan. Samo upornost nas je naterala da korigujemo nastupe do krajnjih granica, da postignemo kvalitet i na kraju dobijemo cenu nastupa od koje možemo da živimo. Jako je lepo što posle nastupa ja idalje imam osećaj da nisam radio nego da sam se dobro proveo a na kraju te je neko i OK platio za to.
Saveti za mlade ljude koji bi želeli da se bave ovim poslom?
Treba doći do toga da to bude posao. To je onaj switch. Nema novca na početku. Svi krenemo kao klinci sa željom da dobijemo neku moć pre bilo kakvog honorara, da bi upoznao devojke, da bi te ljudi prepoznali. Taj ego trip te navuče jer radiš nešto što drugi ne mogu. Što se više posvetiš tome profesionalno, bićeš uspešniji. Ali moraš da imaš tu energiju da guraš stvari. Na kraju shvatiš da utičeš na jako mnogo ljudi i da to krene da se meri novcem. I tako stigneš do nivoa gde je nemoguće baviti se ovim stvarima kao hobijem i pređeš u profesionalce.
