Aleksandar St.ojanović je bolji pesnik nego muzičar. To praktično znači da sam bio prilično iznenađen iskrenošću, oporošću i samoironičnošću njegove poezije i samo malo ili tek ponekad razočaran što i muzika ne može da prenese ili dočara te iste slike. St., kako sam sebe od milja duhovito zove, peva o životu u mestu-iz-unutrašnjosti na sličan način kao Zoran Ćirić u svojim romanima (naročito Hobo). Nade nema, droge ima, ljubav je vezana za ribe koje su vezane za pare, što, opet, ne gasi želju da se one kresnu. Pretpostavljam da je alkohol u bilo kom pakovanju uvek dobro došao.
Kao samo-uspostavljeni uanmenbend St., uz pomoć drugara, kreira svoj elektro-bluz, ležeran kao leš, stondiraniji i mračniji od Beckovih ranih radova, manje melodičan i razigran u odnosu na sličnu pop-mizantropiju kalifornijskih Eels. Obzirom da je St.-ovo pevanje blisko govoru (ne baš i repovanju) i psihodeliji sklona atmosfera rafiniranije slušaoce može da podseti na izvođače sa Anticon etikete (Clouddead, Sole, Telephone Jim Jesus). Povremeno (u Hoću da živim) mi se činilo da bi i Marčelo da je par godina stariji i isto toliko depresivniji ovako zvučao. Nadam se da neće. Zbog njega.
Konzumacija albuma Goribor sigurno neće ići lako, delom i zbog toga što bluz, pa čak i ovaj samozvani, ume da bude zamoran, monoton, zahteva raspoloženje slično muzičarevom i retko kada raspiruje bilo kakvo drugo. Ipak, ako te susrete proredite skoro svaki put prijatno ćete se iznenaditi koliko se oko vas ništa nije promenilo, a kako Goriborovi stihovi deluju sveže u toj konstataciji.
