Otišao sam jednom u Kinoteku tokom 2015.
Sticaj okolnosti – ne živim više u Beogradu.
Moj prvi pokušaj da pogledam nešto u jednom od hramova moga odrastanja, bio je film ’’Dodir Meduze’’. Ričard Barton i jedan od mojih dečačkih heroja, Lino Ventura, u glavnim ulogama.
Uredno sam platio kartu, bilo nas je više od petoro – kritična masa za prikazivanje filma – i čekao sam da se zavalim u fotelju i uživam. Nisam uspeo – gle čuda – jer su nas dva golobrada mladića koja očito imaju neku funkciju u emitovanju filma – obavestila da filmska traka nije u zgradi Kinoteke. To smo saznali u 17.15 h. Film je bio zakazan za 17.00 h.
Nisam se iznervirao, jer na golobradm mladićima svet ostaje – zašto mi se čini da smo najebali… Nebitno.
Mada je bitno, veoma bitno, i povraća mi se od nesposobne nevaspitane golobrade budućnosti.
Pre nego što se zaputih ka gajbi, pohledah šta se daje narednih dana.
’’I need a Dodge’’. Džo Stramer, dokumentarac.
Vremeplov
Sedimo 1994 na stepenicama kod Platoa i čekamo svirku. Za džabe. Uvek su bile neke svirke, sjajni muzičari, džez, bluz, nešto između.
Aleksendrić, Pavlović, Manda i ja. Ja ponosan jer sam upisao Sociologiju i još upao na budžet. Još ponosniji što sam na prijemnom uspeo da uzmem broj telefona Andrei, koja ima preslatku sestru Aleksandru. Tip Ameli Pulan. Znači seča vena. Naravno da sam se zaljubio kao konj. Andrea i Aleksandra iz Šapca. Grad koji mi do te godine ništa nije značio.
Vrelo je leto bilo, pa zapalismo kod Aleksendrića da u još toplijoj sobi pičimo karte. Ali muzika je bila savršena. Posebno ponedeljkom. Di Džej Marko Aleksendrić bi nas obradovao repertoarom od Vejn Džejn Kauntija do, naravno, njegovih heroja – The Clash.
Slušali bi strani i domaći andergraund, sve do Fleke na b92. U celoj plejadi bendova, provlačili su se i Direktori, Kazna Za Uši, Goblini, Brejkersi, Crni Lilihip.
Kraj Vremeplova
Dokumentarac je zapravo bio vrlo dosadan. Priča o nekom dodžu kojim je Džo Stramer došao u Andaluziju. Ako sam dobro razumeo. Kako to biva u životu, ugledah Aleksendrića u istom redu. Ili on mene. Ugledali smo se. A nismo se dugo videli. Godinama. I malo pričali pre filma, posle otišli u ’’Mornar’’ na pivo i kokakolu. Bio i njegov pank naša generacija burazer. U prevodu – kapiramo se. Prisećali se starih vremena, o novim bolje da smo ćutali. Mada sam se raspričao o Holivudu.
Počesmo o muzici opet, i onda klasika – jebote kako je bilo te 199ineke…. Možda mi se na nervnoj bazi napunio mehur, te otiđoh da šoram. Lep čist WC, za pohvalu.
Lepo je bilo videti Aleksendrića. Lepa vremena.
Vremeplov
Sedimo 1996. na stepenicama kod Platoa i čekamo svirku. Za džabe. Uvek su bile neke svirke, sjajni muzičari, džez, bluz, nešto između.
Aleksendrić, Pavlović, Manda i ja. Ja ponosan jer sam upisao Antropologiju i još upao na budžet. Možda sve ovo, izuzev moje Antropologije, i nije baš bilo tako, ali lepo zvuči.
Stariji 2 godine, počeo da radim na b92, ljubavnoseksualni život kao u pesmi Goblina ’’ Noćas sam u pola dva uključio TV “Palmu”, i radio ono s njima, radio sam ono s njima… Nisam mor’o biti dobar, biti prvi ili stoti, nije mor’o biti tvrdji, nije mor’o biti veći…’’. Akcenat na veći.
I još jedna stvar mi je bila gotivna kod Goblina – onaj pevač je bio mršav skoro kao ja. Lečeći bilderske komplekse, dotični Golub mi je bio putokaz kako i pored manjka mišićne mase možeš da muvaš cice. Mada, ni ostatak benda se nije mogao pohvaliti mišićnom masom. Nekako, isti problemi su nas povezivali. Eto, i Golub gleda porniće na Palmi kao i ja. I on izgleda izgladnelo, a opet je pun energije. Ni on nije neki lepotan, samo ima manji nos. Nije to slučajno. Plus – konačno sam stisnuo muda da pozovem famoznu Ameli iz Šapca. Taj razgovor me je držao mesecima. Šta ću, romantik.
Kraj Vremeplova
Kopam po kasetama u sobi, ali pazim da prašina ne padne na svežu tetovažu Mijamoto Musašija. Hipohondar radi 24h. TV uključen jer služi kao lampa, da ne padnem u haosu koji me okružuje. Odbrojavam dane do povratka u Los Anđeles i jedva čekam. Tužno je to.
Vremeplov
Sedim 2000te u teretani i na kreatinu radim sise i leđa. Da budem velik. I dobro se osećam. Pala i tetovaža. ’’straight edge’’.
I tada se svašta nešto dešavalo u državi, a ja dobio zadatak da pratim bendove po Srbiji, koncerti. Da se uključujem u program radija b92. I zapadnu mi, između ostalih, Goblini.
Zaboravio sam koji je grad bio, svi ti Domovi Kultura su mi izgledali slično. Ali mislim da je bio Šabac. I onda sam slušao Ramonse koji pevaju pesme Goblina. Svestan sam šta sam napisao. Nema trunke blasfemije. Golub i ekipa su odsvirali hrpu pesama između kojih je ’’jendvatričetr’’ bio jedini intermeco. Brzo i precizno. To sam doživeo sam još jednom u životu, na koncertu Toy Dolls u Beogradu.
Sada sam za Goluba bio Švarceneger. Ali imao je bolju frizuru od mene. Biceps vs Frizura. A ne možeš imati sve u životu. Kada su napokon uzeli 10 minuta da se napiju piva i vode, pozvao sam Ameli, koja je tada bila u Beogradu. Bili smo momak i devojka. Svašta se dogodi između vremeplova. Ameli je bila predivna. Prelepa. U kikersicama. I petstokecu. Rekoh joj da Golub i ekipa cepaju kao Ramonsi i da sam u prvom redu i da su me ispolivali, išutirali i izgrlili svi oko mene, i da mi je sjajno. Sećam se dame je pitala da li sam pojeo sendviče koje mi je spakovala – i onda Golub reče ’’jendvatričetr’’ i zaurlah u mobilni ’’Jesam divni suuuuuuuuu’’ i opet dobih šut u leđa.
Kraj vremeplova
4 dana pred povratak kući u LA, sedim sa prijateljicom lafom ženom zmajem. Dejana. Da je ne volim kao brata, pisao bih joj pisma romantična. Priča mi o koncertima. Goblini. Golub. Sve je gledala godinama unazad. Deceniju. Prijatelji dugogodišnji. Kaže Golub gotivi moje knjige. A meni srce puno. 40 godina imam, a dođe mi da vrisnem kao tinejdžerka. Ja kažem da se zahvali i pozdravi Cara. Ponosan, poslah ženi poruku, mada znam da spava, noć u LA. Nije Ameli. Katrin Denev. Svasta se dogodi u pauzi vremeplova.
Dogodi se i to da Branko Golubović Golub objavi knjigu ’’Pisma iz Avganistana’’. Dogodi se i to da, na žalost, malo toga nađem na netu o njegovim putešestvijima. Ono što sam našao, mogu da zahvalim alternativnim sajtovima. Kako ništa nije slučajno, Golub me je podsetio na jednog od mojih životnih heroja, Željka Malnara i njegovo remek delo ’’U potrazi za staklenim gradom’’.
I pre 3 dana, moj brat Dejana mi posla Golubovu knjigu. Sa sve posvetom.
Kada mi je videla osmeh, Katrin Denev reče ’’ A vidi kako je ponosan !! Brzo popij 20 mg bensedina, da ne rikneš ! ’’
Knigu još nisam počeo da čitam. Odloženo zadovoljstvo.
Uzalud tražim pogodan citat,
u magnovenju,
u magnovenju.
Radovan Nastić Bensedin
https://vimeo.com/18795470
