Dokumentarno-igrani film "Lice revolucije", reditelja, scenariste i producenta Vladimira Milovanovića biće premijerno prikazan 4. maja u Sava Centru, na otvaranju Beldocs festivala.
Film se bavi novijom srpskom istorijom, studentskim pokretom "Otpor" koji je bio jedan od ključnih društveno političkih faktora koji su doveli do pada režima Slobodana Miloševića. Film nas podseća na Branka Ilića, zaštitno lice pokreta, na njegovo angažovanje tokom petooktobarskih promena, ali i na njegovu ličnu sudbinu deset godina kasnije. Branko Ilić bio je jedan od predvodnika pobune protiv Miloševićevog režima u Srbiji tokom 1998-2000. godine i lider studentskog pokreta Otpor. Hapšen je i pretučen nekoliko desetina puta, a za svoju borbu je 2000. godine u ime Otpora primio MTV nagradu “Free your mind”. Tačno deset godina posle petooktobarske revolucije, Branko se vraća u Beograd iz dobrovoljnog izgnanstva u rodnom Arilju. Zapošljava se kao šanker i privremeno useljava kod Švabe, starog prijatelja iz vremena protesta. Za to vreme, poznata advertajzing agencija u kojoj je Švaba zaposlen užurbano priprema veliku kampanju za promociju potrošačkih kredita.
Za Domino Magazin govori autor filma Vladimir Milovanović.
Trejler za film počinje natpisom Potemkin (na mornarskoj kapi). Krstarica Potemkin je film koji važi za najveći propagandni film ikada snimljen. Na ratnom brodu se dešava pobuna protiv oficira u službi kralja. Produkcijska kuća Lica Revolucije je Propaganda film. Da li očekuješ uspeh kakav je bio Potemkin ili je ovo ironija na našu revoluciju?
Kubanski dokumentarista Santjago Alvarez je bombastično definisao 4 vrste kinematografije: propagandna kinematografija, anti-propaganda kinematografija, super propagandna kinematografija, super anti-propagandna konematografija. U našem slučaju propaganda ima ironijski otklon pošto se pod propagandnim (savremeno: namenskim) filmom obično podrazumeva pamfletizam lišen bilo kakvog kritičkog stava spram teme koja se obrađuje.
Što se tiče drugog dela pitanja, da li očekujem da Lice Revolucije postane jedan od najznačajnijih filmova svih vremena, moram priznati da uprkos svoj ambiciji ipak ne očekujem tako nešto.
Da li se petooktobarska revolucija razlikuje od nekih ostalih?
Revolucija je klizav termin i može se kategorizovati po različitim kriterijuma, jedan od uobičajnih je nasilna promena društvenog uređenja. U tom smislu, meni je blisko mišljenje da peti oktobar nije bio nikakva revolucija već puč izveden radi prevencije dešavanja “prave revolucije”. Taj simptom se može uočiti i u "Arapskom proleću". Sistem žrtvuje diktatora da bi preživeo. Diktatora više nema ali moć ostaje u rukama istih ljudi. Pored toga, u najširem mogućem smislu shvaćena, revolucija ima jedan svoj prirodni nastavak a to je zajedničko za sve (ne)nasilne promene režima.
Šta je trebalo da bude drugačije posle 5. oktobra i da imaš neku magičnu moć, šta bi danas promenio u Srbiji?
Da imam magičnu moć rasporedio bih je ravnomerno među ljudima pošto je to jedini način da se moć obuzda i nezloupotrebi.
Kako se dogodio kasting baš za Radovana Hirsla? Budući da je on dovoljno lik sam za sebe, da li je njegov, već poznati, lik iskorišćen zbog životne priče ili je taj lik već bio u scenariju pa ga je Radovan samo tumačio?
Sa Radovanom se družim i radim par godina. Mi smo u tom periodu puno snimali i on u filmu igra jednu blisku verziju sebe do koje smo došli spontano. Dakle, nije bilo scenarija van života.
Kakav je odnos igranih i dokumentarnih segmenata i koliko je bilo teško da se povežu ovi segmenti?
Odnos je komplikovan i uzbudljiv. Nije bilo teško, naprotiv bilo je uživanje.
Kako izgleda snimanje filma u Srbiji praktično bez budžeta?
Izgleda tako da svaki put kad snimaš moraš da nosiš nešto teško. Ali taj adrenalin od fizičkog rada utiče na dobro raspoloženje pa se to onda reflektuje i na film. Snimanje bez budžeta je dobro za film.
Zašto kažeš da je film incident?
On je snimljen suprotno svakom pravilu o snimanju filma. Ono što je najzabavnije je da smo uprkos tome uspeli da ga završimo. Kad smo počeli sa snimanjem bilo nas je 5 u ekipi i gotovo niko od nas nije znao ništa o procesu pravljenja filma. Moj prijatelj je nekako spontano došao u situaciju da bude prvo snimatelj, a potom i direktor fotografije. To je Vladimir Miladinović Piki, jedan od najboljih beogradskih fotografa, koji je u tom trenutku tek počinjao da se igra kamerom. U toj prvoj postavi najviše strukture je doneo Nemanja Babić koji je profesionalni filmski montažer i koji je ovom filmu, a i meni lično, dao jednu filmsku ozbiljnost nasuprot pamfletizmu sa kojim sam dosta koketirao tada. Tu je potom došao i Vuk Maksimović, koji je sve vreme procesa bio kao neki dobri duh filma, a snimio je i neke jako dobre scene. Ostatak ekipe su činili članovi moje porodice i bliski ljudi, Branimir Milovanović, moj rođeni brat, je profesionalni filmski snimatelj, Isidora Veselinović koja je od prvog dana učestvovala u filmu je u međuvremenu upisala režiju na FDU. I tako, krenuli smo porodično, pa je raslo.
Da li će prosečan gledalac razumeti tvoje simbole u filmu?
Hoće sigurno. Film je pravljen po meri prosečnosti.
Koja bi bila glavna poruka filma tvojoj generaciji koju bi izdvojio?
"Borba je jedina pobeda."
