Na Festivalu dokumentarnog i kratkometražnog filma u okviru domaćeg takmičarskog programa biće prikazan i film Moj drug Srbija Sonje Blagojević.
Džosef Arone je tridesetogodišnjak iz San Franciska koji već petu godinu za redom leta provodi u Srbiji. Od jula do septembra preko sela i grada, sabora u Guči i Kosova on je u misiji širenja radosti kao klovn pod nadimkom Džo Mama.
Sonja Blagojević je rođena 1980. godine u Beogradu gde je završila filmsku i TV režiju na Fakultetu dramskih umetnosti. Kao reditelj je uradila petnaestak dokumentarnih i kratkih igranih filmova, koji su prikazani na festivalima. Bila je pomoćnik režije na seriji Mile protiv tranzivije i asistent režije brojnih reklama.
Kako si upoznala klovna Džo Mama koji je već pet godina redovni posetilac Srbije?
Sonja Blagojević: Beograd ima svoju klovnovsku ekipu. Ja sam se u nju „inicirala“ preko Marko Ilića, poznatijeg kao Marko klovn. Tako sam upoznala i Džoa, 2004-te u Guči – kao Markovog druga. Iznajmila sam mini-dv kameru i snimala Guču tokom „saborskih dana“ – bez nekakve posebne namere, lovila sam zanimljive detalje. Snimila sam nekoliko kadrova i sa Džoom. Učinio mi se kao zanimljiv filmski lik – njegova pojavnost, kao i sposobnost da svoje misli izrazi na lep i jednostavan način.
Otkud Džo u Srbiji?
Sonja Blagojević: Godinu dana pre našeg prvog susreta, Džo je od svojih prijatelja čuo za trubački festival u Guči i odlučio da ga poseti. Tamo je upoznao Marka i klovnove i zadržao se mnogo duže nego što je planirao – krenuli su u turneju po bivšoj Jugoslaviji, da zabavljaju decu koja žive u teškim uslovima. Tako je i nastao cirkus „Hleb i sir“ – na ovoj turneji, koju su sami finansirali, najčešće su jeli sastojke svog imena, i ponekad paradajz.
Kako si počela snimanje?
Sonja Blagojević: Prošlo je dve godine do trenutka kad sam počela da snimam film o Džou, i u međuvremenu sam se bavila i onim što su strogo filmska pitanja – kako strukturisati Džoov portret i proširiti ga na portret cele zemlje… Otići i korak dalje…
U jednoj rečenici, tema je bila: road-movie o američkom klovnu u Srbiji.
Nije to priča samo o Džou – nego o Džoovom pogledu na Srbiju. Pogled neopterećen političkim, svakodnevnim… Pogled koji vidi lepotu u detaljima, u načinu na koji se ljudi povezuju, u prihvatanju nesavršenosti. Iskrena potrebna mi je bila da vidim svoju zemlju iz te „pozajmljene“ vizure, kojoj će neki možda zameriti idealizaciju ili manjak upućenosti u kompletnu sliku.
Ali, baš zbog toga nisam izabrala bilo kog stranca. Džo mi se učinio kao pravi „filter“ – on je u isto vreme i dovoljno upoznat sa ovdašnjim prilikama, i dovoljno nesavršen i nestandardan da se njegova vizura doživi na više načina.
Na kraju, ni Džo ni Srbija, nego tragovi nekog novog (starog?) sveta – dostojnog jednog klovna, sposobnog da se smeje i plače u isto vreme, da nas ludostima dovede do mudrosti.
Kada si snimala i kako je proteklo?
Sonja Blagojević: Snimanje je poćelo 29. jula 2006-te i trajalo do sredine septembra. Prvih 10-ak dana ni ja nisam znala šta tačno radim, a Džo i Ćelavi uopšte nisu uživali u stalno budnom oku kamere. Početno oduševljenje sa obe strane je brzo splaslo, i nastupio je period prilagođavanja. Dva meseca zajedničkog života i intimnog upoznavanja – po mom mišljenju, neizbežno kod svakog ozbiljnijeg dokumentarnog rada. Ne možeš da očekuješ da samo dođeš i snimiš savršen trenutak, da upoznaš svoje likove ako se zaista ne sprijateljiš sa njima, kao ni to da će se stvari odvijati kako si ih prethodno zamislio u svojoj glavi.
Tako sam i ja morala da odustanem od nekih svojih prvobitnih ideja i da se prilagodim tome da je jedini plan da nemamo plan. Ukratko, da zaboravim sve svoje radne i životne principe i navike. S druge strane, Džo i Ćelavi su padali u iskušenje da me u par navrata „eliminišu“ – da obustave snimanje. Generalno, njima je najveći problem bio doživljaj spontanosti. To je za njih jako bitno. Ipak, posle nekog vremena, prihvatili su me i navikli se na kameru. Ko je tu koga pripitomio, teško je na kraju reći… Pored ovih mesec i po dana, u filmu (na početku) se nalazi i sekvenca iz Guče snimljena 2004-te. Takođe neke detalje, totale grada i sl. sam snimila naknadno, godinu dana kasnije, kada je film već bio u gruboj fazi montaže pa sam znala šta nedostaje.
Kako bi opisala Džo mamu?
Sonja Blagojević: Nerazuman je i pije rakiju – definitivno Srbin, od inicijative i pokreće akcije – biće Amerikanac, voli Srbiju neostrašćeno i jednostavno – nikako Srbin, interesuje se za svet – nije Amerikanac, najbolje će biti da citiram Džoa kada za sebe kaže- „the lost Serb“ ili „Kalifornijanac“. Definitivno vanzemaljac. Naš čovek.
Koji su planovi za film Moj drug Srbija?
Sonja Blagojević: Već sam prijavila film na nekih 10-ak manjih, uglavnom evropskih festivala, i za sad sam dobila dva odgovora – film je odbijen na festivalima „Go East“ u Wiesbadenu i „IndieLisboa“ u Lisabonu. Takođe, na nekim nezvaničnim, privatnim projekcijama film je već videla nekolicina stranaca, kao i ljudi odavde.
Ne dovoljno da bih mogla da pričam o generalnoj reakciji strane ili domaće publike, ali ipak – čini mi se da će film bolje komunicirati sa domaćom publikom ili vanzemaljcima džoovskog tipa, „izgubljenim Srbima“. Naravno, od samog početka sam razmišljala o komunikativnosti ove priče i nadala se da će lokalni momenti prerasti u kvalitet za sebe. To i jeste bila ideja. Videćemo da li je profunkcionisala u filmu. Kada ga drugi vide.
Ko je sve učestvoavao u stvaranju filma? Ko ti je pomogao?
Sonja Blagojević: Ono što sam sigurno naučila od Džoa je da male akcije imaju smisla i prave razliku. Zato sam odlučila da pokušam da dovedem decu iz Kosovske Mitrovice koja su učestvovala u filmu na trodnevnu ekskurziju u Beograd, a povodom premijere koja će biti na kratkom metru. Mnogi (ako iko) od njih nikada nisu bili u bioskopu. Od „Srpske kafane“ dobili smo obroke, koji će biti posebni utoliko što je menadžer ovog restorana Marko klovn, njihov stari drugar.
Koproducenti filma CVK „KVADRAT“ stupili su u vezu sa privatnim sponzorima koji su nam omogućili prevoz i smeštaj. To su Jasmina i Milan Knežević i „USA-EURO BUILDING“, Bojan Radovanović i Ivana Žigon.
Pozorište „Duško Radović“ izašlo nam je u susret sa kartama za predstavu.
Čekamo još odgovor od ZOO-vrta i PTT-a za prevoz po Beogradu… Kao i od festivala kratkog metra za karte za projekciju. A danas je stigao i Džo iz San Franciska, takođe povodom projekcije! Šta da zaključim osim – film se vraća u bioskope! Biće spektakl!
Koliko ti je bilo teško da napraviš ovaj film?
Sonja Blagojević: Od trenutka kada mi je prva misao o ovom filmu pala na pamet, do konačne realizacije, prošlo je četiri godine.
U nastanku svakog filma vreme je vrlo bitno, proces sazrevanja – kroz razne produkcione faze (jedino predavanje koje češki dokumentarista Miroslav Janek drži na FAMU-u naslovljeno je „O sporosti“).
U početnoj inkubaciji proteklo je dve godine. Ne aktivne – s vremena na vreme, u naletima i sve jasnija, ideja se nakon tog perioda pretvorila u scenario.Odabrali su projekat za pičing forum na „ZagrebDoxu“ ali evropski urednici nisu smatrali da lokalna priča o globalnom Amerikancu ima mnogo veze sa njima. Aplicirala sam dva puta na konkurs Skupštine grada i ništa. Onda je došao Džo i bilo je – biti ili ne snimati. Upkos nemanju budžeta. Srećom, imam digitalnu kameru, a Aleksandar Janković („DTV“) mi je pozajmio mikrofon i neku dodatnu opremu. Nešto lične ušteđevine pokrilo mi je putne troškove, a „KEWA PRODUCTION“ potpisana na filmu zapravo je zahvalnost mojoj mami na svakoj mogućoj vrsti podrške. Kako je počelo, tako se i nastavilo. U ovoj drugoj fazi, naleti nisu bili uslovljeni ritmom podsvesti, već dosta konkretnijom melodijom.
Da bih mogla da uđem u postprodukciju, opet sam morala da se oslonim na svoju ušteđevinu da bih se nekoliko meseci posvetila ovom projektu. Kako sam sve potrošila tokom snimanja, godinu dana mi je proteklo u asistiranju na reklamama. Tek sledećeg leta sam omogućila sebi da uđem u montažu sa Nemanjom Babićem, i tu je film u svojoj sadašnjoj strukturi i nastao. Naravno, uz pomoć Nemanjine mame koja nam je svakodnevno kuvala. Ja sam nastavila da kuvam, jer se kolor korekcija preselila kod mene kući. To je bila jedina naknada Pablu Ferru koji je dve nedelje svakodnevno dolazio i umivao sliku. I nije neka (naknada), uzimajući u obzir moju kulinarsku umešnost! Marijana Markoska je, bez ikakvih ručkova (živela umetnost!) doprinela špicom. U retkim slobodnim satima (onim koji mu preostanu od 25 u danu koje provede radno) Aleksandar Protić je dizajnirao zvuk. Bez naknade. Posle nekoliko meseci, ugrabili smo dovoljno pauza i finalni miks je bio tu. I za svo ovo vreme, Zoran i Svetlana Popović su mi bili prvi saradnici i najveća podrška. Od početne ideje, do poslednjeg reza, bili smo u stalnom dijalogu. Šta ćete bolju nadoknadu od ovakvog vida saradnje? Za festival kratkog metra pretekla mi je jedna stara studentska BETA – lako smo je presnimili finalnom verzijom filma.
Ostalo je samo da mi klasić Škundrić izdizajnira omot za DVD (a nisam morala ni bombonjeru da mu donesem)! Ipak sam mu odnela!
Ali tu se moja ušteđevina stečena tokom godinu dana apstinacije od rada na istom ovom filmu konačno okrunila… Srećom, doterali smo do kraja! Sada uštedim pomalo, pa pošaljem DVD-kopiju ovog dragulja (možda ne filmskog, ali rukohvatnog svakako) na poneki festival…… Ipak, ne mogu da se ne zapitam – šta bi bilo da mi je skromni budžet planiran za ovaj film ipak bio odobren?
