U novom dokumentarnom filmu Vima Vendersa So zemlje, crno-bele fotografije brazilskog fotografa Sebastiaoa Salgada govore više od reči. Salgado, koji je, umesto da postane broker na Volstritu u tridesetoj godini otkrio fotografiju, godinama je radio kao fotograf agencije Sigma, zatim i čuvene agencije Magnum. Slučaj je hteo da se 1981. godine našao u pravo vreme na pravom mestu i uspeo da fotoaparatom zabeleži atentat na Ronalda Regana. To mu je omogućilo da radi ono čemu je kasnije posvetio gotovo čitav život – angažovanu dokumentarnu fotografiju. U filmu So zemlje neverovatne crno-bele fotografije, smenjuju se sa dragocenim dokumentarnim snimcima koje je Salgadov sin i ko-reditelj filma Juliano Ribeira Salgado snimio na njihovim zajedničkim putovanjima.
Salgado živi sa ljudima koje fotografiše – danima, ponekad mesecima, deli njihovu sudbinu pre nego što se usudi da ih fotografiše. Kaže da se to pravo mora zaslužiti.
Zgrožen ljudskom tragedijom koju je video i zabeležio za vreme građanskog rata u Ruandi, Salgado se devedesetih povlači na imanje svog dede i vraća prirodi – njegove nove serije fotografija Egzodus, i naročito najnovija, Postanak (Genesis) snimljene u najudaljenijim i najsurovijim krajevima planete, slave ljudsko dostojanstvo i lepotu sveta. Vim Venders dopušta svom junaku da priča i da ćuti – da sjajno, monumentalno delo govori o autoru onako kako reči nikada ne bi mogle.
Na festivalu u Kanu, Vendersov film pozdravljen je desetominutnim ovacijama – jer dotiče i slavi ono najlepše i najbolje u nama.
Ni filmu ukrajinskog reditelja Miroslava Slabošpitskog Pleme nisu potrebne reči – ne zato što se dešava u internatu za gluvonemu decu i omladinu – već, kako sam reditelj kaže: "zato što za ljubav kao ni za mržnju nije potreban prevod".
Film Pleme je verovatno prvi film o tinejdžerskoj bandi, čiji su junaci gluvonemi tinejdžeri. Odsustvo izgovorene reči, naratora i muzike čini tišinu u filmu zaglušujućom. Gluvonemi mladić sazreva u surovom mikrosvetu doma za gluvoneme, gde je najpre primoran da se prikloni surovim pravilima "Plemena" kako bi preživeo – a zatim i da ih prekrši jer samo preživeti nije dovoljno. Klasična priča o junaku autsajderu koji se polako penje u hijerarhiji bande unutar autoritarne (ali i korumpirane) strukture jedne specijalne škole u predgradju Kijeva zahvaljujuci pre svega izuzetnom radu sa glumcima i zvukom (atmosferama) pretvara se u izuzetan kinematografski doživljaj. Dobitnik glavne nagrade u selekciji Nedelja kritike u Kanu!
I mađarska rediteljka Ester Hajdu u filmu Suđenje u Mađarskoj govori o nasilju i mržnji – u seriji rasno motivisanih ubistava tokom 2008. i 2009. godine, banda desničarskih ekstremista ubila je šestoro Roma, medju kojima i jedno petogodislnje dete. Genijalni igrani film Samo vetar sniman po motivima ovih događaja publika je imala priliku da vidi na Slobodnoj zoni pre dve godine. Sudjenje koje je zatim usledilo, trajalo je čitavih dve i po godine, od marta 2011. do avgusta 2013. Rediteljka Ester Hajdu je svih 167 dana sudjenja provela u sudnici sa svojim timom, beležeži svaki trenutak ovog mučnog procesa, svaki najstrašniji detalj rekonstrukcije zločina, svaki izraz lica osumničenih i porodica koje su izgubile svoje najmilije. U jednom od intervjua Ester Hajdu kaže da se, iako je sa rođacima ubijenih snimala i mnoge druge situacije, svesno odlučila da je sudnica u stvari njen film. Pred kamerama usmerenim na sve aktere ove tragedije i sudiju koji vodi slučaj – ta sterilna prostorija pretvara se u pozornicu na kojoj se odvija tragedija poput onih antičkih. Klaustrofobija te prostorije prenosi se direktno na gledaoce – ima li nade za Pravdu kada su žrtve prezrene i osuđene? Kada ne samo počinioci, već i oni koji bi trebalo da zaštite žrtve i zadovolje pravdu misle da su oni to svojim poreklom zaslužili? Ima li pravde za malog čoveka, za one koji nemaju da plate i potplate, koji su jednostavno siromašni, bez obzira ili baš zbog svog porekla? I ako nema, gde će nas to odvesti? Ester Hajdu će biti gošća Slobodne zone.
