Tekst preuzet iz Rush eZine.
Po prvi put izgovoriću zvanično za RUSH – „Tomislav Henks“! Do sada mogli su to da čuju samo ljudi iz mog okruženja, a da mi se pružila prilika da progovorim o nekom drugom njegovom filmu, odnosno o filmu u kom je on igrao (šta drugo nego glavnu ulogu), recimo, što da ne, o filmu „Stigla vam je pošta“ (da, da, čak, čak), rekao bih, birajući odgovarajući akcenat, izgovor – „Tom Hanksss“. Drugim rečima, izgovarajući to ime „tako“, dao bih signal da sam to veče (ponedeljak, utorak) solidno ubio vreme. Ista stvar stoji i sa Julijom Roberts. A njih dvoje, i Tomislav i Julija po defaultu garantovali su da se vreme tokom svoje egzekucije neće mnogo mučiti.
Sa „Ratom Čarlija Vilsona“ dogodilo se to da je vreme ovog puta mene što ubilo što izubijalo, i to je prosto tako. I samo ostaje, meni ubijenom, dakle, da vam diskretno kažem šta se zapravo događa u glavi ubijenog posle odgledanog razbijajućeg filma. Prosto mi više nije jasno. Odnosno, ništa mi više nije jasno. I neka niko ni ne pokuša da mi pojasni stvari. Apsolutni bojkot misli. To vi rešite sa svojima, što će reći – i ja tebi!… .
Ovog puta bez neke uvertire, bez informacija o filmu, dakle, da se vratimo mom problemu sa mene-prebijanjem – bez ikakvog predznanja o novom ostvarenju, o „Ratu Čarlija Vilsona“ – kupio sam kartu i dobio zasluženo šta se nisam ni nadao da sam, ispostavilo se, ipak tražio. Jer kako početi drugačije film nego sa američkom zastavom u kadru i ponosnim izrazom lica glavnog junaka, ergo – Tomislava Hanksa (u mojoj čitavoj glavi u tom trenutku možda još uvek samo „Tom-a Hanks-a“). I kako završiti film nego upravo kao što smo ga i počeli, ali sa jednom jedinom izmenom podržanom sugestivnom strings-muzikom u off-u. A oko te izmene i nastao je problem koji me sada muči. Reditelj je, naime, očigledno planirao da se „izmena“, koju donosi završni kadar, dogodi upravo u samom gledaocu, neka to budem u ovoj prilici – ja. A to je empatija i zahvalnost gledaoca (mene) prema teksaškom kongresmenu koji je u retkim pauzama svog prostog i poštenog hedonističkog života (a!) omogućio da svetski, hladno-ratovski politički rusvaj neumitno ide svojim tokom ka svom uviru. Drugim rečima, kurac mi je sada na kratko pao, misli reditelj Majk Nikols glavom Vilsonovom, ali u međuvremenu da vidimo, ipak, kako bi se to zahlađenje u mojim ejakularnim kanalima ipak odrazilo na hladnoću koja se uspostavila u odnosima sa zlim Rujama, a sve to podržano mojim izvornim, jajčanim poštenjem! I to je otprilike to. Ukratko o filmu. Čuo sam, između ostalog, pozitivan komentar da je film ipak „realan“ (kao da sam ja uopšte rekao da on nije "realan"!?), zato što pokazuje kako je gospodin Vilson na kraju odista imao samo dobre i poštene namere (u svojoj hedonističkoj siromašnoj teksaško-naftno-kongresmenskoj glavurdi, glavi nadasve Tomislavljevoj), budući da je uzalud anticipirao da se Avganistanu, nakon podrške u naoružanju, obezbedi i novac za obnovu škola, bolnica, i sl.
