Rat Čarlija Vilsona

 

Tekst preuzet iz Rush eZine.

 

Po prvi put izgovoriću zvanično za RUSH – „Tomislav Henks“! Do sada mogli su to da čuju samo ljudi iz mog okruženja, a da mi se pružila prilika da progovorim o nekom drugom njegovom filmu, odnosno o filmu u kom je on igrao (šta drugo nego glavnu ulogu), recimo, što da ne, o filmu „Stigla vam je pošta“ (da, da, čak, čak), rekao bih, birajući odgovarajući akcenat, izgovor – „Tom Hanksss“. Drugim rečima, izgovarajući to ime „tako“, dao bih signal da sam to veče (ponedeljak, utorak) solidno ubio vreme. Ista stvar stoji i sa Julijom Roberts. A njih dvoje, i Tomislav i Julija po defaultu garantovali su da se vreme tokom svoje egzekucije neće mnogo mučiti.

Sa „Ratom Čarlija Vilsona“ dogodilo se to da je vreme ovog puta mene što ubilo što izubijalo, i to je prosto tako. I samo ostaje, meni ubijenom, dakle, da vam diskretno kažem šta se zapravo događa u glavi ubijenog posle odgledanog razbijajućeg filma. Prosto mi više nije jasno. Odnosno, ništa mi više nije jasno. I neka niko ni ne pokuša da mi pojasni stvari. Apsolutni bojkot misli. To vi rešite sa svojima, što će reći – i ja tebi!… .

 

 

Svojevremeno, gledao sam jednog drugog Tomislava u drugoj jednoj apsolutno nemogućoj akciji koja, ispostavilo se, bila je zapravo nemoguća misija, štaviše – drugi deo mizije za Kruzija. I sećam se komentara publike koja je izlazila iz Kozare posle projekcije: „Bože, kako glup film!“ Čekaj malo! Da je film „glup“, odnosno „mentalno nezahtevan“, sa tim se, valjda, i ulazi u bioskop, a potom i u samo srce nemogućeg dešavanja koje se odvija na velikom platnu. I bude ti smešno, recimo, kada Tomislav Kruz stane da koči prednjim točkom motora, e da bi napravio dimnu zavesu, koja će zbuniti njegove uporne progonitelje. Preživi sve te nedaće, i tako to. No „Nemoguća misija“ je nemoguća misija i to je to. Što bi uopšte taj film isprovocirao ikog da otpočne kakvo vispreno razigravanje. Nema potrebe. Odeš negde posle odgledanog filma.

 

Ovog puta bez neke uvertire, bez informacija o filmu, dakle, da se vratimo mom problemu sa mene-prebijanjem – bez ikakvog predznanja o novom ostvarenju, o „Ratu Čarlija Vilsona“ – kupio sam kartu i dobio zasluženo šta se nisam ni nadao da sam, ispostavilo se, ipak tražio. Jer kako početi drugačije film nego sa američkom zastavom u kadru i ponosnim izrazom lica glavnog junaka, ergo – Tomislava Hanksa (u mojoj čitavoj glavi u tom trenutku možda još uvek samo „Tom-a Hanks-a“). I kako završiti film nego upravo kao što smo ga i počeli, ali sa jednom jedinom izmenom podržanom sugestivnom strings-muzikom u off-u. A oko te izmene i nastao je problem koji me sada muči. Reditelj je, naime, očigledno planirao da se „izmena“, koju donosi završni kadar, dogodi upravo u samom gledaocu, neka to budem u ovoj prilici – ja. A to je empatija i zahvalnost gledaoca (mene) prema teksaškom kongresmenu koji je u retkim pauzama svog prostog i poštenog hedonističkog života (a!) omogućio da svetski, hladno-ratovski politički rusvaj neumitno ide svojim tokom ka svom uviru. Drugim rečima, kurac mi je sada na kratko pao, misli reditelj Majk Nikols glavom Vilsonovom, ali u međuvremenu da vidimo, ipak, kako bi se to zahlađenje u mojim ejakularnim kanalima ipak odrazilo na hladnoću koja se uspostavila u odnosima sa zlim Rujama, a sve to podržano mojim izvornim, jajčanim poštenjem! I to je otprilike to. Ukratko o filmu. Čuo sam, između ostalog, pozitivan komentar da je film ipak „realan“ (kao da sam ja uopšte rekao da on nije "realan"!?), zato što pokazuje kako je gospodin Vilson na kraju odista imao samo dobre i poštene namere (u svojoj hedonističkoj siromašnoj teksaško-naftno-kongresmenskoj glavurdi, glavi nadasve Tomislavljevoj), budući da je uzalud anticipirao da se Avganistanu, nakon podrške u naoružanju, obezbedi i novac za obnovu škola, bolnica, i sl. 

 

„A onda smo sve sjebali“, poslednje su reči filma, ali i ujedno reči Vilsonove, njegove, kako je rečeno – unikatne. Što se mene tiče, i kako ću već pojasniti, reči – više nego jasne i stvarne. A to su – što da tako ne bude – reči namenjene prosečnom amerikačkom življu, koje na koncu pokazuju tu svima i u svim vekovima jebeno zanimljivu „istinu“ o nečemu! U ovoj prilici, istinu o američkom angažmanu i incidentnom uspehu u Avganistanu. Na taj način, u svoj toj naivnosti jednog prostog i poštenog, potentno-erektno-ejakulatornog kongresmena Vilsona, koja će na vrhuncu prerasti u odlučnu akciju protiv zla i pošasti rusko-svetske, gledalac (recimo ja, amerikački ja) trebalo bi da oseti orgazmično poistovećenje sa glavnim junakom, ali po modelu jednog drugog, u potpunosti drugog filma – „Biti Džon Malkovič“. Da jebeš koga želiš, ali kroz telo nekog drugog, i da gledaš to uvijanje pod sobom tuđim očima. Tako i ja, obavih to u velikoj dvorani Sava Centra, uguran prinudno u telo Vilsona Malkoviča, da bih video to što bi on usred snošaja imao da vidi, i da bih osetio njegov orgazam kao što bih osetio svoj. Jedini problem je u tome što krajem filma izazvani orgazam nije niti ikada može da bude moj, jer se poslednjih sedamnaest godina osećam uglavnom kao da sam ja taj koji je jeban. Vilsonovom, teksaškom, naftnom, poštenom, pravednom bušilicom. Podigao sam, krajem filma, svoje dupe iz stolice i izneo tu svoju naftom siromašnu bušotinu iz Sava Centra, osećajući se po prvi put u životu istovremeno i pokunjeno i orgazmično. Eto, mislio sam, kao što mislim i sada, dokle je danas dogurala Aristotelova katarza…
 
Dragan Đorđević
bitsyu