Sven, mladi Nemac, nije baš imao na umu Aušvic kada se prijavio da služi civilni vojni rok u inostranstvu. Za njega je Aušvic mali grad u Poljskoj koji oličava sve ono ustajalo sivilo sa časova nemačke istorije iz srednje škole. Da zlo bude gore, mora da se brine o neprijatnom starcu, Stanislavu Kžeminjskom, bivšem logorašu koji nikada nije napuštao grad i vreme provodi tako što drži predavanja i popravlja kofere. Pored toga, Sven mora i sa prikrivenim prezirom meštana. Srećom, tu je Anja, mlada vodičkinja kod koje je Sven odseo. Ubrzo, Sven otkriva Aušvic i Osvjenćim ( Aušvic – nemački naziv za poljski grad Osvjenćim), mesto užasa i poljski gradić, spomenik nečovečnosti i turističku industriju koja je izrasla oko njega. Ipak, usred ovih podeljenih osećanja, raste Svenova ljubav prema Anji, saosećanje prema Kžeminjskom, i izazovno sagledavanje sopstvene uloge u očuvanju sećanja na ovo mesto…
Režiser Robert Talhajm je odgovorio na par pitanja koja se tiču ovog filma:
Šta poziv u Kan vama znači?
Divno je biti u Kanu. Nikada pre nisam bio tu i drago mi je što će dosta ljudi diskutovati o filmu i nadam se da će se diskusija nastaviti i sa publikom. To je velika nagrada za dugačak put koji smo ovim filmom prešli moji saradnici i ja.
Kako ste došli do naslova za ovaj film?
„Na kraju dolaze turisti“ je naziv koji može da ima širok spektar značenja i koji odlično korespondira sa dilemom koja se postavlja u mom filmu. U jednu ruku, ima nešto bizarno u tome da autobusi puni turista dolaze na mesto gde su počinjeni najstašniji nacistički zločini i fotografišu se ispred kapije, a opet, važno je da to mesto nastave ljudi da posećuju kako nikada ne bi palo u zaborav. Da bi se to obezbedili, potrebna je infrastruktura slična muzeju…
Da li postoje neki autobiografski tragovi u ovom filmu?
Kao moj protagonista Sven, i ja sam civilno služio u Osvjenćimu. Za mene je to bila prilika da odem u inostranstvo čim završim školu. U ranim 90-tim, naš sused Poljska je bila egzotičnija od Azije za mlade iz Berlina. Putovao sam sa roditeljima malo po svetu i bio sam na razmeni studenata u SAD, ali sve istočnije mi je delovalo mnogo više strano i daleko. Osamnaest meseci koje sam proveo u Poljskoj su ostavile dubok trag u meni. Stekao sam nove prijatelje, ušao u srž poljske kulture i uživeo se u filmove Polanskog, Kišlovskog i Vajde. Poljska je za mene bila novi svet i ponekad je teško objasniti kako sam upoznao ovu zemlju, a zašto sam izabraoAušvic kao svoju prvu destinaciju. Upravo je ovaj kontrast bio moj motiv da napravim izmišljenu priču na mestu na kome sam boravio, priču koja ne sadrži ništa autobiografsko.
Kako je izgledalo snimanje u Poljskoj?
Pošto sam želeo originalne lokacije, bili smo u Osvjenćimu svih 28 dana snimanja. Ja sam čak i četiri nedelje pre početka snimanja sa glavnim glumcima bio na toj lokaciji. Trebalo nam je vreme da istražimo bivši logor i grad. To što je meni bilo divno je da je Internacionalni omladinski centar u Aušvicu, gde sam ja radio, dao sve od sebe da nam pomogne u našem radu. U gradu smo pokupili veoma pozitivne reakcije i mnogi ljudi su hteli da nam pomognu ili da budu deo filma. Bilo im je drago što su njihova sadašnjost kao i način odnosa prema prošlošću tema jednog ovakvog filma.
