U Beogradu je na festivalu dokumentarnog filma Beldocs ove godine prikazan i film „Podunavske Švabe.” Film govori o Mariji, potomku Podunavskih Švaba, koja dolazi u Vojvodinu sa ciljem da pronađe staru kuću svoga dede, a u tome joj pomaže lokalni momak Miša kog upoznaje pri dolasku. Kroz njihovo putovanje upoznajemo se sa sudbinom Nemaca od trenutka njihovog dolaska na teritoriju Vojvodine sa akcentom na period neposredno posle drugog Svetskog rata. Film je delo našeg mladog autora Marka Cvejića koji iza sebe ima više kratkih filmova koji su osvajali nagrade na brojnim filmskim festivalima. Marko je predsednik produkcijske kuće Mandragora film u okviru koje je i snimljen film. U razgovoru sa Markom pokušali smo da saznamo nešto više o samom procesu snimanja filma, o izazovima tokom snimanja, kao i o reakcijama naše i inostrane publike na njegov film.
Kako ste došli na ideju da snimite film o Podunavskim Švabama?
Ovaj film je deo jednog šireg projekta koji sam započeo još 2005. godine u Mandragora filmu, a tiče se istraživanja i prezentacije kultura naroda koji žive u Vojvodini. Sa preko 30 naroda i etničkih grupa, Vojvodina se ističe kao jedna od najšarenolikijih regija Evrope. Smatrajući da naša država nema nikakav osećaj prepoznavanja ovog bogatstva koje posedujemo, moja je namera bila da upravo tu vrednost prezentujem putem filma. Tako sam snimio nekoliko dokumentarnih filmova sa različitim etničkim grupama i pokušao njihovu bogatu kulturu da na neki način prezereviram za buduće generacije. Modernim načinom zivota iskonske vrednosti svakog od ovih naroda se gube i za kratko vreme delovi tih kultura više neće postojati. Kada sam došao do teme o Vojvođanskim Nemcima predamnom je bila jedna pustinja, jer se o ovoj temi nije gotovo uopšte govorilo, bila je apsolutni tabu, iako se usmenim predanjima ova drama prenosila na nekoliko generacija. Razmišljajući koji aspekt ove kulture da predstavim, shvatio sam da je tema o posleratnom stradanju ovog naroda najdramatičniji segment njihove istorije. Otuda i film koji za centralnu temu ima logorski period od 1944-1948.
Koliko dugo je trajao proces prikupljanja relevantnih informacija za film i šta je sa aspekta reditelja bio najveći izazov za vas?
Ceo proces izrade filma je trajao oko dve ipo godine. Počeci su svakako bili najizazovniji jer nije bilo nikakvog materijala niti relevantnog detalja od kojeg bismo krenuli. Tako sam počeo da se susrećem sa ljudima, od kojih ste neke videli i u filmu, koji su veoma distancirano i sa nevericom počeli da pričaju o svojim sudbinama. Osetio sam onaj iskonski, primordijalni strah koji je još uvek prisutan kod najvećeg broja njih. To su uglavnom stariji ljudi koji su u ranoj mladosti doživeli šok i taj šok je ostavio nepremostive posledice na njihove ličnosti. Većina njih su kao deca ostali bez svojih porodica. Nije bilo lako pridobiti njihovo poverenje da se otvore pred kamerom i govore o svojim stradanjima. Neki od njih su po prvi put u životu, pred našim objektivom, govorili o tome što im se dešavalo.
Da li ste očekivali negativne reakcije i kritike zbog teme kojom se vaš film bavi?
U toku pravljenja filma nisam razmišljao na taj način. Jedan od osnovnih motiva koji me vodio u ovom projektu je da pružim šansu onima koji je do sada nisu imali da govore o svojim ličnim sudbinama. Svakako da je uvek veoma nezgodno i bolno suočavati se sa sopstvenim zločinima. Pa čak i kada se na njih gleda sa vremenskom distancom od 60 godina. Negativne kritike proizilaze iz činjenice da se ideja filma lokalizuje kod određenog dela publike, ali ovo o čemu u filmu govorimo je šireg karaktera, nasilje je univerzalna kategorija. Mi danas imamo jednu vrlo kritičnu masu mladih koji su spremni da za kratko vreme naprave jako negativne promene. Naravno, nije to problem samo sa srpskim društvom. Ali smatram da je to posledica ćutanja o tome što se događalo.
Film je prikazan i na festivalima van zemlje. Recite nam kakve su bile reakcije inostrane publike?
Uglavnom je publika reagoval isto kao i kod nas, s tim što se u razgovorima na ovakve teme u inostranstvu pristupa na mnogo civilizovaniji način. Kao autor ovog filma, osnovno osećanje koje ću sa ove turneje poneti je iskonski optimizam kod naroda, bilo da podržavaju ili kritikuju film, a koji je zasnovan na želji da se civilizovano govori o ovim stvarima. Svima je dosta posleratnog ludila. Najveći deo ljudi je spreman i ima veliku želju da se naše društvo razvija.
Da li i dalje predajete režiju u okviru filmske radionice Akademskog filmskog centra?
Ne, na radionici u Akademskom filmskom centru predajem predmet Filmski jezik i osnove montaže. To je radionica na kojoj svake godine prođe desetak vrlo zanimljivih mladih ljudi, koje pokušavamo da usmerimo na put kritičkog razmišljanja o krucijalnim socijalnim temama za naše društvo. Maja Simić
