Tekst preuzet iz magazina Rush.
Ovogodišnju sezonu letnjih blokbastera otvorio je Iron Man, poslednji od “glavnih” Marvelovih junaka koji nije dobio svoj film. Eto, sad kad je i ta nepravda ispravljena možemo da diskutujemo o tome da li je bolje bilo ostaviti stvari onakvima kakve su bile pre.
Naime, Iron Man nije dobar film. Ono što je čudno je da nije ni loš tako da se režiseru Jonu Favreauu (Džon Favro) mora odati priznanje kako je uspeo da uglavi jedan lednji popcorn-film u ovu usku sivu kategoriju. Za one kojima ovaj filmadžija nije poznat na prvu u pitanju je režiser solidne komedije Elf sa Willom Farrellom i tragičnog dečijeg filma Zathura. No, kako je glavnina Favreauovog opusa ipak u glumačkoj sferi – u pitnaju je B/indie glumac čija je najistaknutija uloga bila u Daredevilu gde je glumio Affleckovog partnera, a realno najveći uspeh u karijeri (što glumačkoj što uopšte) je to što se vaćario sa Famke Janssen ceo film Love & Sex. Uglavnom, Favreau je daleko od nekompetentnog režisera i u mnogim kadrovima se vidi čista ljubav ka stripu i razumevanje samog predloška, ali komponovanje svega toga u smislenu celinu je, na žalost, nešto što mu nije potpuno pošlo za rukom. Kasting ga je na kraju izvadio, o tome nešto više malo kasnije.
Ono što je tragično loše u ovom filmu je scenario. Čak da ne znate da je film sniman tako što su dva tima scenarista odvojeno pisali svoje verzije pa su onda tokom snimanja kombinovane scene iz oba – tokom gledanja postaje očigledno da ovo nije unapred osmšljena celina. Ekspozicija je katastrofalno dugačka. Ok, kapiramo svi da je ovo origin-film, ali dve trećine filma na majstorenje i troubleshooting oko Iron Man oklopa da bi se tek u zadnjih pola sata naslutio neki zaplet i videlo više od jedan minut akcije – za letnji blokbaster to je nedopustivo. Lično, ako već ‘oću da gledam sat ipo majstorenja, gledaću neku American Chopper-style emisiju sa 85% mozga na ispaši. Tweakovanje tehničke opreme nije nešto što treba da čini gro radnje filma.
Ruku na srce, oklopi izgledaju solidno urađeni. Zaista, prvih par puta kada Tony oblači oklop to jeste impresivno i vi krenete da se ložite tipa “OMG! Sa’ će da padne neko imba tepanje!” i onda kada se odigra mlaka, gotovo adinamična i defintivno prekratka akciona sekvenca (sa bespotrebno komičnim završetkom) čovek počne iziritiran da traži zamerke svemu ostalom. Kad već utrljavamo sol na ranu, ko je odgledao Blizzardov trejler za Starcraft II video je najbolju scenu sklapanja power armora oko čoveka do sada, Iron Man se ni u jednom trenutku ne približava ovoj animaciji staroj preko godinu i po dana, smešno. Čovek ne može da se otme utisku da bi ovo bio mnogo zabavniji film da je poveren nekome tipa Mjakla Beja. Da, film bi tada bio i mnogo gluplji, ali bi bio i mnogo zabavniji, ne bi bio ovako dosadan.
Onda dolazimo do glumačke postave filma. Sa jedne strane da nije ovako dobrih glumaca ovaj film bi bio neopevano đubre tako da je dobro što su oni tu, ali sa druge, staviti ove glumce u ovako napisane uloge je groteskna zloupotreba glumačkog talenta. Da počnemo od Gwyneth Paltrow u ulozi Pepper Potts, Tony Starkove sekretarice. Em što je uloga mala i ne zahteva nekoga njenih glumačkih sposobnosti, em što od nje u Holivudu ima jedno 30 lepših žena koje su sasvim kompetentno mogle da popune tu ulogu. Onda je tu Terrence Howard koji se pre par godina probio iz relativne anonimnosti odličnim ulopgama u filmovima Crush i Hustle & Flow. U ovom filmu on je redukovan na čoveka koji se javlja na telefon. Ok, ovaj film će zgrnuti besne pare i imaće nastavak i tada će Jimmy Rhodes imati veću ulogu kad postane War Machine, ali uzimati ovako dobrog glumca za (u ovom filmu) ovako minornu ulogu je totalna glupost. Pretposlednji na spisku glavnih osumnjičenih je (vizuelno) gotovo neprepoznatljivi Jeff Bridges u ulozi Obadiaha Stanea (Obadaja Stejn). Kod njega nema kome da bude žao što je dobio tu ulogu jer ju je zaista pretvorio u nešto impresivno.
Na kraju dolazimo do Roberta Downeya Jr-a, glavnog krivca za to što je nemoguće nazvati ovaj film đubretom. Downey JESTE Tony Stark. Tačka. Ok, nema latinoameričke crte lica, ali bradica je na mestu i manerizmi su mu savršeni. Na mahove je očigledno da Downey uopšte ne glumi već da su šarm i harizma koji zrače sa platna autentično njegovi, no to se tako dobro uklapa u film i daje mu uverljivost da sam Starkov lik postaje bitniji i interesantniji od stupidne i nezgrapno skrpljene priče. Ultimativno to se pokazuje kao dobra stvar jer da je obrnuto zaista ne bi bilo ičega za gledanje u ovom filmu.
Iron Man je prvi od četiri velika blokbastera po stripovima koji će ovog leta doći u bioskope, za sada se čini da će njemu pripasti neslavna titula najslabijeg od dotične četvorke. Kako su šanse da: Edward Norton u Hulku provede 80 minuta nameštajući pocepane pantalone, Ron Pearlman u Hellboyu II praveći veći pištolj ili Chris Bale u Batman Beginsu majstorišući na Batpodu i Batmobilu – ostaje nam da se radujemo filmovima za prave ljubitelje stripa i akcije, a ovaj ispad koji će se stvarno svideti samo hobi majstorima da ostavimo iza sebe.
(dk)
