A German Life je potresan dokumentarac u kome Gebelsova sekretarica, jedna od poslednjih živih svedoka fašizma.
Zove se Brunhilda Pomsel i izjavljuje da se ne oseća krivom zbog toga što je radila, piše New York Times.
Pomsel ima 105 godina a u dokumentarcu govori o trogodišnjem radu u nacističkoj mašineri.
“Da li je pogrešno, da li je sebično kada se ljudi koji su na određenim pozicijama trude da urade nešto za ličnu korist iako znaju da time štete drugima”, pita se Pomsel u uvodu filma.
Sebe opisuje kao jednu od kukavica koje su bile preglupe i prepovršne kako bi pričale o tome što se oko njih događa.
Brunhilda Pomsel rodila se 1911. godine u Berlinu a svoju je profesionalnu karijeru započela je kao stenografkinja u jednoj jevrejskoj advokadskoj kancelariji. U jednom trenutku je čak paralelno radila i za jednog nacistu sve dok joj jedna prijateljica iz Nacionalsocijalističke nemačke radničke stranke 1933. nije pronašla posao na radiju Trećeg Reicha.
Za vreme rata premeštena je u Gebelsovo ministarstvo propagande u kojem je ostala do kraja rata. Blisko je sarađivala s Gebelsom, a nakon rata uhapsili su je Rusi. Na slobodu je puštena 1950. godine.
“Malo sam se bojala te cele stvari. Rekli su mi da pripremaju nešto za večnost što podrazumeva da se određene stvari snime pa mi se učinilo da priča ima smisla. Mnogi ljudi, novinari, pisci bili su spremni da ispričaju priču iz svoje perspektive, a sad je došao red i na mene”, rekla je u jednom intervjuu povodom snimanja ovog filma.
Tvrdi da nikad nije imala pristup informacijama o nacističkim ratnim zločinima niti masovnim ubistvima koja su se događala u koncentracionim logorima, kaže da je za gasne komore saznala tek nakon što je puštena iz zatvora.
“Ne, ne bih rekla da sam kriva. Osim ako ne optužite čitavu nemačku populaciju koja je tom establišmentu dopustila uspon na vlast. To smo bili svi mi, uključujući mene”, rekla je Pomsel.
Film će se uskoro prikazivati u Evropi. Jedan od autora filma Olaf Miler kaže da je važno prikazati film kada jača desnica u mnogim zemljama.
“Iste te opasnosti još su uvek žive. Strahote bi se mogle ponoviti. Jedan od glavnih ciljeva filma je da se ljudi zapitaju kako bi oni u toj situaciji reagovali, šta bi oni učinili da su se našli na njenom mestu kad joj se ponudila sjajna poslovna prilika.” Kaže Olaf.
Pimsel je gledajući film rekla: “Dotakle su me neke završne misli. Bila sam užasnuta kao da tu priču slušam prvi put, iako sam već sve znala”, rekla je Pomsel nakon premijere filma na filmskom festivalu u Minhenu.
