Boyhood je film sastavljen od trenutaka isečaka iz života jednog dečaka od njegove pete do osamnaeste godine. Čitav univerzum krije se u tim svakodnevnim scenama iz života jedne (ne)obične porodice. Samohrana majka (Patriša Arket) sa dvoje dece, koja pokušava da preuzme kontrolu nad svojim životom i zabavni, ležerni ali odsutni vikend-tata (Itan Houk) su roditelji Samante (Lorelaj Linklejter) i Mejsona (Elar Koltrejn) koji odrastaju pred našim očima u filmu Ričarda Linklejtera.
To nije prvi put da se Linklejter bavi pitanjem prolaznosti, tragova koje vreme ostavlja na nama i onim koje mi ostavljamo u vremenu. Njegova trilogija Pre svitanja, Pre sumraka i Pre ponoći, takođe nas vraća glavnim junacima u velikim vremenskim razmacima pokazujući kako vreme menja lica, odnose i emocije, kako nas gazi i oblikuje istovremeno.
Glumac Itan Houk i u filmu Boyhood ostaje rediteljev pouzdani saveznik i, zajedno sa izvanrednom Patrišom Arket, ostaje veran projektu tokom čitavih 12 godina. Čak je bilo predviđeno da Houk završi film u slučaju da se reditelju nešto dogodi.
Posle 12 godina i samo 39 snimajućih dana, pred nama je hronika jednog odrastanja, jedne porodice, jednog vremena – od Britni Spirs do Daft Pank-a, od Buša do Obame, od Nintenda do iPhone-a. Bezbroj svakodnevnih situacija, reči i gestova, dečijih pitanja i odraslih odgovora utkano je u ovaj film nepodnošljivom lakoćom. Sve je tu – prvi dan u novoj školi, prvi poljubac, prvo pijanstvo, prvi razgovor oca i sina o “onim” stvarima – glavni junak Mejson na filmskom platnu od dečaka postaje čovek, na način koji je divan i zastrašujući u isto vreme.
Kada je 2002. godine Ricard Linklajter, zajedno sa svojim junacima/glumcima krenuo na ovo putovanje, ono je za njega bilo podjednako neizvesno kao i život sam. Prema sopstvenom priznanju, bio je spreman da prilagodi situacije svom junaku Mejsonu i pravcima u kojima se on i njegova filmska porodica budu razvijali.
Zato Boyhood u svojih 163 minuta uspeva da uhvati život sam – u njegovoj kompleksnosti, protivrečnosti , nežnosti i surovosti. To je istovremeno film za dečake i za devojčice, roditelje i decu, za sve koji jesu ili su nekada bili mladi i još uvek se toga sećaju.
Ričard Linklejter kroz odrastanje svog junaka uspeva na trenutak da zaustavi vreme, i da mu da oblik i boju, miris i ukus. Zato što je u ovaj film utkao 12 godina sopstvenog života i zna da je magija filma možda jedina u stanju da makar na trenutak otupi oštricu prolaznosti. Na pitanje da li ljudi čine trenutke ili trenuci čine ljude, Mejson u filmu jednostavno odgovara – “mi smo uvek tu, uvek je sada”.
Uživajte u svakom trenutku ovog filma – njegov glavni junak liči na nekoga koga znamo ili smo nekada znali. Kada ga zajedno dopratimo do mesta koje deli detinjstvo od mladosti, biće nam, kao i reditelju, teško da se od njega oprostimo, jer u taj daleki svet i budućnost koji ga čekaju, on i ne znajući, nosi i deo nas.
