Karim Rašid, jedan je od najpoznatijih dizajnera svoje generacije dao je ekskluzivni intervjuu za Dojče Vele. Prenosimo najzanimljive detalje.
„Želim da promenim svet“ je veoma hrabra izjava za jednog dizajnera. Da li imate osećaj da dizajnom menjate svet i da li je ta promena samo estetska ili ne?
Ne znam da li menjam svet, ali znam da sam pomogao dizajnerskoj zajednici. Prošlo je 10 godina od kada sam napisao knjigu („I want to change the world“). Mislim da sam inspirisao dizajnere da misle van uskih krugova, pomogao sam im da shvate koliki uticaj imaju na svet, koliko utiču na ljudska iskustva. O tome se nikada nije pričalo u dizajnu. Uvek brinemo o privredi, estetici, a dizajn je mnogo više od toga, to je ono što nas pokreće. To je evolucija. Ako je samo estetski, onda se ne bavi svim drugim stvarima, potrebama čoveka. Svet u kome danas živimo posmatran iz ugla nauke, tehnologije, sve je to na neki način dizajnirano. Oblikovali smo svet tako da danas imamo 16.000 satelita oko planete Zemlje, oblikovali smo ga tako da možemo da letimo približno brzini zvuka. To je sve dizajn. Kada sam rekao da želim da promenim svet, to je bilo više poetično. Nisam mislio da ću ja sam promeniti svet, već sam hteo da istaknem moć dizajna.
Postoji li neka posebna priča o Vašem koloritu? Zašto baš te boje: roze, bela, zelena, ljubičasta?
To je veoma jednostavno. Radi se o energiji, o pozitivnom, optimističkom stavu. Kada malo bolje razmislite, cela paleta tamnih boja u koju sebe oblačimo ali i svet oko nas je odraz straha. Te boje ne slave život. Ako razmišljamo o životu i o činjenici da smo živi, zašto da potisnemo svoja čula? Ljudsko oko može da razlikuje 16.000 različitih boja! Zašto ne bi eksploatisali to čulo?
Kada bi trebalo da opremite svoj stan, ali ne svojim proizvodima, gde bi ste kupili nameštaj? Na kom kontinentu, državi, u kojoj firmi?
Verovatno bih se opredelio za italijanski nameštaj. Međutim, znam da ne bi trebalo ovo da kažem, jer će me kritikovati klijenti, ali italijanski nameštaj je precenjen – cena jednostavno ne odgovara kvalitetu. Eto, rekao sam. Problem je u tome što manje fabrike koje proizvode kvalitetan nameštaj, skupo plaćaju sirovine, radnu snagu u Italiji itd. Velike kompanije ih lako izbace sa tržišta. Ipak, ako govorimo o dizajnu, uvek bih kupio italijanski nameštaj. S druge strane, ako bih imao ograničeni budžet… oduvek sam se pitao gde se može naći interesantan, moderan i kvalitetan nameštaj koji je namenjen širokoj publici. Ikea, ne baš, Habitat možda i to je to. Neophodno je više kompanija tipa „H&M“, „Zara“, „Banana ripablik“ u svetu nameštaja. Ako zaista hoćete zanimljiv, mladalački nameštaj, pun energije, gde ćete ga kupiti? To je dobro pitanje.
Dizajnirali ste nekoliko stvari u Beogradu, a uz to se i oženjeni Srpkinjom. Da li Vas je srpska kultura inspirisala? Da li postoji neki motiv koji ste iskoristili u Vašem dizajnu?
Ne volim da generalizujem ni ljude, ni kulturu. Verujem da se svet „smanjuje“ i želim da svi postanemo jedno. Ono što ću reći o Srbiji važi i za sve druge zemlje eks jugoslovenskog područja. To je jedna zanimljiva mešavina svega: hrana me podseća na arapsku kuhinju, ima dosta otomanskog uticaja, senzibilitet me podseća na Italijane, ljudi su topli. Čovek je uvek na prvom mestu, to nije materijalna kultura. Sve te stvari zajedno i činjenica da me je takav temperament uvek privlačio verovatno su uticale i na to što sam se oženio Srpkinjom i postao deo te kulture. Prvi put samo otišao u Beograd pre 7 godina da održim predavanje i istog trenutka sam se zaljubio u taj grad, a ta ljubav još uvek traje.
Srpski dizajneri slažu se da ste svojim dizajnom u Beogradu “probili led”. Oni imaju dosta problema da ubede klijente u hrabra, kreativna i nezavisna rešenja. Šta Vi mislite o srpskoj dizajnerskoj sceni?
Ono što volim kod zemalja kao što je Srbija je to što ako tamo uradim jedan projekat on izazove domino efekat. Projekat bude tema diskusije među lokalnim dizajnerima. U Srbiji je teško raditi kao dizajner. Ja sam pregovarao sa tridesetak kompanija, a sarađivao samo sa njih par. Veoma su zabrinuti i uplašeni, ne veruju u ulaganje i trošenje novca na dizajnere. To je manje više globalni problem. Svi misle da su dizajneri umetnici, koji po svaku cenu hoće da stvaraju, bez obzira na to da li im vi to platili, ili ne. Mislim da se stvari ipak kreću na bolje. Problem Srbije je i njen teret komunističke i socijalističke prošlosti, nema mnogo preduzetnika, a dizajnerima su oni potrebni da bi stvarali.
Šta mislite o nemačkom dizajnu?
Nemačka ima zaista zanimljivu istoriju dizajna, koju sam dosta proučavao i dobro je poznajem. Nemački dizajn je bio izuzetno moćan u vreme verbanda i bauhausa. Taj dizajn je oblikovao svet, bio je internacionalan. Međutim, u poslednjih 20 godina, dizajn u Nemačkoj tapka u mestu. Još uvek se drži te hiper racionalističke ideje dizajna, dok je ostatak sveta postao više poetičan i ekspresivan. U međuvremenu Italija je preuzela mesto lidera, a zanimljivo je to da mnogi Nemci vole italijanski dizajn i kupuju ga. Nema puno nemačkih kompanija koje se bave tim ljudskim, emotivnim dizajnom. Nemački dizajn je još uvek na strani racionalnog. Trenutno radim na dizajnu jednog hotela u Berlinu i neverovatno je koliko je taj proces mučan, koliko smo sastanaka imali, jer oni zahtevaju potpuno racionalna rešenja. To je način na koji rade. To je ono nešto što postoji u nemačkoj kulturi što sprečava da se stvari dešavaju spontano, ili slobodno.
Da li je istina da uvek sa sobom nosite sredstvo za uklanjanje fleka, kako bi ste uvek bili savršen džentlmen u savršeno belom odelu?
Da, uvek sa sobom nosim sredstvo za uklanjanje fleka. Malopre sam isflekao bele pantalone, pa sam u poslednjem trenutku odlučio da na intervju dođem u roze pantalonama. Ja sam devica u horoskopu – perfekcionista sam. Hvala bogu, u podznaku sam lav, tako da postoji deo mene koji mi dopušta da budem malo ležerniji.
Izvor: DW
