Ok, morate prihvatiti da su neki ljudi naprosto talentovaniji od vas. Recimo, volite da slikate, čak vam i prijatelji kažu da je dobro to što radite, da ima smisla, da treba da nastavite, da im se sviđaju vaši radovi… a onda odjednom naletite na radove toliko dobre da vam se zaplače, toliko dobre da u jednom zastrašujućem bljesku spoznaje shvatite da vam ni pet života ne bi bilo dovoljno da se makar malo približite toj užasnoj lepoti, tom znanju, talentu, lakoći… i sve vas to malo uzdrma, sa manje volje uzimate četkicu u ruke, tužno shvatate da niste ništa više od mediokriteta… i vreme prolazi, vama se opet javlja želja za slikanjem, jednostavno volite to da radite, ma nije ni bitno da li sam dobar ili sam najgori slikar na kugli zemaljskoj, počinjete da ponovo bivate srećni dok stvarate… i onda ugledate radove Linneae Strid, vilica vam se otkači u neverici, a kist sam ispadne iz ruke, da se nikad tamo više ne nađe… neki ljudi su zaista jezivo, užasno talentovani.
