Tekst preuzet iz Rush eZine.
"Focus" Izlozba fotografija inspirisanih freeride mountain biking-om, bila je otvorena od 11. do 24. februara 2008. Imali smo priliku da neobavezno popričamo sa autorom i evo kako je to izgledalo.
Kako si odlučio da napraviš izložbu u vezi sa ekstremnim sportovima, u ovom slučaju biciklizmom?
Prvenstveno sam želeo da sport koji je deo mog života prikažem iz drugog ugla, da izađem iz klasične sportske fotografije i uradim nešto drugačije.
Koliko dugo se baviš biciklizmom i zbog čega bi preporučio bavljenje tim sportom mladima ili možda starijima?
– Već četiri godine, naravno počeo sam kao i većina vozeći takozvani Cross Country stil (XC), da bih kasnije prešao na ekstremnije forme kao što su freeride/street i slično.
Što se preporuke tiče, biciklizam ima tu sjajnu nit slobode gde je fizička spremnost i kondicija jedini limit pojedinca, biciklom se mogu prevaliti velike razdaljine u divljini i prirodi koje bi bile nemoguće peške. Dok je taj freeride/street/dirt-jumping stil opet drugačiji, lokacije variraju od planina do ulica gradova, međutim sve to deli jednu istu osobinu – kreativnost, novi trikovi, zezanje sa društvom.
Koja je najduža ruta koju si napravio?
– U jednom danu to bi bilo nekih 165km na mountain bikeu, ruta je bila Beograd – Sremski Karlovci – Beograd (preko Fruske Gore), krenuo sam solo oko 7 ujutro od kuće i vratio se oko 10.
A najduža ruta koja se protezala na više dana, ima ih mnogo, zaista ne znam tačno, često odemo i danima krstarimo istočnom Srbijom gde se pređe oko 300km pretežno offroada bez bilo kakvih kontakata sa civilizacijom, spavanja u šatorima, pijenja vode iz potoka i planinskih reka, u biti kilometraža je najmanje bitna, bitan je sam trip. Neopisiv je osećaj kada se probudiš i skapiraš da ćeš ceo dan voziti bajs sa ortacima i tako narednih 5 dana, ne mogu da zamislim bolji godišnji odmor.
A koja je najopasnija situacija koje se sećaš?
– Pa nije bilo baš nekih opasnih situacija, zaista u divljini malo šta može da vas zadesi i ugrozi (sem neke povrede), možda kada smo morali da gazimo nabujalu planinsku reku sa bajsevima na ramenima po kiši u kanjonu Crne Reke, jer ako bi se okliznuli/pali to bi bilo jako loše, brutalno hladna voda, kiša, vetar i jedno 20km do mesta gde smo ostavili kola sa odećom.
Šta voliš da fotografišeš (pored motiva sa ove izložbe)?
– Sve, priroda dođe kao nešto što je sastavni deo biciklizma, ali volim sve zaista.
Moj sledeći projekat će biti jedno putovanje da pokušam sam da saznam gde se nalazi ta tanka granica koja definiše erotsku fotografiju, takođe imam u planu još neke stvari, videćemo.
Koje tri tvoje fotke su ti najdraže i zbog čega?
– To je malo nezahvalno za reći, zaista ne bih znao, neke fotografije su mi indirektno drage, kao na primer fotografija ustreljenog vuka jer sam tu fotografiju poslao organizacijama koje se bave zaštitom životinja i borbom protiv krivolova i korišćena je u publikacijama te mi je draga jer nadam se da je barem nekog potresla dovoljno da možda uradi nešto.
A fotografije drugih autora?
– Imam fotografe koji su mi jako dragi, ali ne bih mogao baš da uperim prstom u specifičnu fotografiju, recimo sve fotografije pobednika World Press Photo-a su aposlutna remek dela umetničke fotografije a da pritom imaju jaku dokumentarnu vrednost.
Ko je na tebe najviše uticao da počneš da se baviš time čime se baviš?
– Niko specifičan, nisam se kretao u takvim krugovima kao klinac, nekako je došlo samo od sebe.
Poznato je da si početkom 2000. imao dosta popularan sajt posvećen elektronskoj muzici? Zbog čega se sa tim stalo?
– Nedostatak motivacije ljudi koji su bili deo projekta te samim tim i mene.
Misliš li da je elektronska muzika doživela pad poslednjih godina, kao što tvrde mnogi koji preko decenije prate elektroniku?
– Ja sam lično bio deo psychedelic-trance scene još od 96te pa na ovamo, i dalje sam indirektno deo te scene, te ovo šta ću reći je prvenstveno moje viđenje trance scene.
Da, veliki pad i teško da može da se oporavi, izdanja koja odišu kvalitetom i inovativnošću je sve manje i manje, bendovi koji su imali sjajne albume su postali mainstream i poprimili oznake šablonske produkcije (Infected Mushroom npr.). Jedina izdavačka kuća koja i dalje izdaje kvalitetan trance je Twisted Records, to je moje lično mišljenje sa kojim se dosta ljudi neće složiti. Iskreno, svaka nada za trance kakav je bio je umrla negde oko 2002 godine. Verujem da i ostali pravci pate od istog problema, mislim da budućnost leži u istraživanju simbioze živih instrumenata i elektronike, mislim da se producenti nisu time bavili dovoljno.
Ja ću ove godine krenuti putem Portugala da posetim BOOM Festival, koji je najveći trance festival koji se dešava svake 2 godine ali prvenstveno kao fotograf ne kao trancer.
Koju muziku voliš da slušaš dok voziš bajs ili fotografišeš?
– Mnogo sam mator da bi slusao određeni pravac, slusam sve i svašta zadnjih godinu-dve, od stare dobre psihodelije, alternativnog rocka i popa, preko hip-hopa do ko zna čega, nalazim stvari koje mi se dopadaju.
Ako te zanima dok odgovaram na ova pitanja šlušam Pink Floyd. Dok vozim bajs ne slušam ništa sem predivnog zvuka krampona koji prelaze preko lišća, blata, kamenja ili čega već. Omiljeni bendovi su mi svakako Shpongle i Younger Brother i mislim da jedino njih mogu da šlušam dok radim a da mi ne smetaju.
