Milan Nešić

Predstavi se našim čitaocima?

Zovem se Milan Nešić. Rođen sam u Sremskoj Mitrovici 1976. oduvek sam voleo da crtam i vrlo rano pokazalo se da mi to dobro ide. Kad je došao kraj gimnazije, znao sam koji faks hoću da upišem. Dva puta sam pao na prijemnom u Novom Sadu, ’95. i ’96. godine. Tako sam se 1997. našao u Prištini. Tamo sam studirao do marta 1999. Posle bombardovanja ceo Prištinski Univerzitet umetnosti je izmešten u Varvarin, mestašce kod Kruševca, gde sam bio do 2001. Nakon toga sam u septembru te godine uspeo da se prebacim na Akademiju umetnosti u Novom Sadu, gde sam studirao još dve godine, diplomirao, i gde i danas živim. I eto, nisam brzo upisao fakultet, ali ga nisam brzo ni završio. Što se, sad kad gledam, ispostavilo kao veoma dobro. Ne treba žuriti sa umetničkim fakultetima.

Kako bi opisao svoje radove i stil?

To je, pre svega, potreba za izrazom. Potreba da se određeni prostor ispuni značenjem. Da mu se da neki smisao. Vizuelni smisao. Na primer, ako ležim u stanu na krevetu i gledam kroz prozor, vidim komad neba i jedan tanak crni kabal koji dijagonalno seče taj plavi prostor. Taj prizor, ta vizuelna činjenica za mene je puna značenja. I to značenje nije verbalno. Verbalno mogu samo da opišem svoj doživljaj te situacije, što je individualni osećaj. Ali značenje je univerzalno. To je jednostavna stvar. I ona je samo jedan aspekt mog rada.

Koristim mogućnosti likovnih medija, da bih izrazio određene vizuelne ideje. Te ideje su moje sredstvo komunikacije i kontakta. Jedna neophodna doza neizvesnosti i uzbuđenja. U isto vreme i moja reakcija. Takođe, zainteresovanost za materiju i različite materijale je nešto što je u tom procesu sve vreme prisutno. Bilo da je to slikarska boja ili vanumetnički materijali, ako taj izraz još ima smisla koristiti, kao što su svakodnevni predmeti ili delovi predmeta. Svi ti elementi rada, kao i njihovi međusobni odnosi čine jednu situaciju čije značenje ne treba tražiti van samog rada.

Još jedan element svakog rada čini način i postupak kojim je taj rad nastao. To su određene reference i svesno izabrane istorijske prakse koje počivaju na idejama za koje pronalazim da su podesne i bliske mojim nastojanjima i momentu u kom se nalazim. Kao što sami ti elementi postoje u međusobnim odnosima, tako oni i kao celina postoje u odnosu sa situacijom i trenutkom u kom su nastali. I to je promišljen i aktivan odnos.

Ma kako moji radovi izgledali, radim veoma sporo. Dosta gledam i procenjujem.
Na nastanak jednog rada, normalno, utiče bukvalno sve sto se dešava oko mene i u meni. Ipak, moj rad nije u službi okolnih datosti ili dešavanja. On je više posledica.

Na početku, uopšte nemam predstavu kako će rad na kraju da izgleda. Uglavnom imam početnu ideju, želju. Nešto što bih hteo. Dalje, u procesu rada, krećem se kroz gomile mogućnosti. Kad krenem sa nekom namerom, nikad ne mogu da znam da li će da ispadne onako kako sam zamislio. I to je veoma uzbudljivo. Uprkos tome, moj pristup je analitičan. U radu me u jako maloj meri pokreću emocije.

Koristim se bukvalno svim materijalima koji su mi tog momenta dostupni, mada, u poslednje vreme, a to je oko godinu dana, radim isključivo uljem. Spontano sam počeo da koristim uljane boje koje su mi stajale u ateljeu, i prosto rečeno, navukao sam se.

U nekim ranijim periodima, nisam imao mogućnosti da pribavim slikarske boje pa sam dosta stvari kupio sa ulice i dovlačio u atelje. Ovakav način rada je uzbudljiv, sa dosta neočekivanih situacija u samom procesu nastanka rada. Ali zna da bude i zamoran. Fizički zamoran i komplikovan za odlaganje. Pogotovo ako se radi o većim komadima. Onda, ulicama svakodnevno prolaze i lokalni sakupljači sekundarnih sirovina, uglavnom romi, i iz kontejnera pokupe sve čvrste stvari. Posle njih ne ostaje ništa. Tako da je trebalo računati i na to. I nemoguće ih je bilo pratiti pošto svaki dan prođu u različito vreme. Smešno, ali često je to bio presudan faktor na to kako će na kraju izgledati neki moj rad. Trajalo je to kod mene jedno par godina. Ali nisam imao puno izbora. Kasnije, jedva sam se odvikao da kad u prolazu, pored kontejnera vidim nešto interesantno ne ponesem u atelje ili u stan.

Tokom svih ovih godina, na formiranje mog izraza, uticao je velik broj umetnika.
Najviše iz istorije moderne umetnosti. Pikaso, Kle, ideje Disana i dadaizma, umetnika ruske avangarde, neki radovi Roberta Rausenberga i Džaspera Džonsa, pop art, Fluksus i neki konceptualni umetnici. Radovi Antonia Tapiesa posle šezdesetih, Filip Gaston… Kao i neka savremena dešavanja na umetničkoj sceni koliko to mogu da pratim, uglavnom putem interneta.

I na kraju, iz svega ovoga što sam ispričao nameće se zaključak da su moji radovi
apstrakcija, što može i tako da se nazove, ali nije u potpunosti tačno. Ono što mislim da je bitno da bi se neko delo umetnosti sagledalo u potpunosti, je i određeno poznavanje istorijskih praksi. Svaki umetnički rad egzistira unutar umetničkih sistema i u odnosima unutar njih. Van toga smo prepušteni individualnom doživljaju koji dobrim delom počiva na emocijama, sklonostima i ličnom iskustvu, što je ipak malo ograničavajuće.

Gde možemo da vidimo tvoje radove?

Do sledeće izložbe, uglavnom na internetu. Uskoro treba da mi profunkcioniše i sajt milannesic.com pa će to biti mesto na kojem će moći da se vide moji novi, a i stari radovi, crteži, najave izložbi…. Ili jednostavno google pretragom. Ili kod mene u ateljeu…

Kako bi ocenio art scenu u Srbiji?

Poplašena, siromašna i zbunjena. Kod nas ne postoji umetnički sistem, i za to nije niko kriv. Jednostavno je tako. Nemamo mogućnosti da ga imamo. Nismo u tom fazonu. Tako da samim tim, nemamo ni savremenu likovnu scenu, u onom smislu u kojoj ona postoji u razvijenim zemljama. To što mi zovemo scena, to je nešto što leži u inkubatoru na intenzivnoj nezi sa veoma nepoželjnom dijagnozom. I to nije ništa pesimistično. A nije ni optimistično. Jednostavno je tako. U skladu sa tim, ni ja nisam savremeni umetnik. Ja se samo tako ponašam. Dovoljan je kratak susret sa takvim sistemima da se jako brzo shvati da ovde ništa nije relevantno. Osim za nas. Pa nam onda uglavnom ostaje da se zezamo sami sa sobom. Ipak, kakva takva, scena postoji.

Da li misliš da je ona floskula istinita da smo na ovim prostorima strašno kreativni ali eto nemamo sredstava za realizaciju?

Da, mislim da je istinita. Jedino što nismo “strašno” kreativni. Ne, normalno smo kreativni. Kreativnost nema veze sa nacijama, pa su negde ljudi više kreativni, a negde manje. Kreativniji su tamo gde postoje bolje mogućnosti da se opuštenije ispoljava kreativnost. Naročito kada je u pitanju savremena umetnost i eksperimentalniji pristupi. I nije problem samo realizovati nešto. Postoje i problemi postprodukcije. Finansiski momenat igra važnu ulogu ali ne i jedinu. Mit o umetniku koji stvara izolovan od sveta samo snagom svog neverovatnog talenta, kakvom su između ostalih najviše doprineli postimpresionisti, je glupost. Da ne pominjemo koliko se sama umetnost i pristup umetnosti od tada promenio. Ne mislim da su francuzi, nemci ili amerikanci kreativniji od ljudi koji žive ovde. Ali oni su za to
stvorili uslove. I to ne od skoro. Njihov sistem se bavi tim i pazi na to. Postoji svest o tome. Njima je to bitno.

Kakvi su mladi ljudi sa kojima radiš?

Da, ja sam zaposlen na Univerzitetu Educons u Sremskoj Kamenici kao asistent na Akademiji klasičnog slikarstva. Pa mladi ljudi sa kojima radim su veseli i bezbrižni. Tek se formiraju. Uče.

Zašto ne postoji mesto gde bi mladi autori mogli da izlažu svoje radove, eventualno i neki prodaju. Kao da kod nas uopšte ne postoji veza između ljubitelja umetnosti i samih umetnika, makar i ako bismo govorili o malim ciframa.

Postoje takva mesta. U svim gradovima, najviše u Beogradu. To su gradske galerije, domovi kulture, domovi omladine, kulturni centri, poneka privatna galerija ili nvo… Osim zadnja dva primera, sve ostalo su institucije koje i dalje funkcionišu po principu koji je ustanovljen u sistemu socijalizma, koji ih je i stvorio kao takve. Do njih se dolazi uglavnom putem konkursa. A svaka izložba je prodajna. U stvari, kad se bolje pogleda, mladi uglavnom i izlažu. Tako da i nije neki veliki problem
prodavati. A jasno je zašto se malo toga prodaje.

Tvoja poruka mladim kreativcima

Pa, ljudima koji su kreativni, mladi, i predano rade to što vole da rade, i ne treba nikakav savet. Oni uglavnom znaju šta i kako treba da rade. Svim ostalima, koji su tu samo u prolazu, neće pomoći nikakav savet.