Marina Abramović je izdala knjigu “Prolazim kroz zidove“ u izdanju Samizdata B92.
I priseća se Jugoslavije.
“Potičem iz mračnog okruženja. Takva je bila posleratna Jugoslavija, od sredine četrdesetih do sredine sedamdesetih godina XX veka. Komunistička diktatura, kojom je upravljao maršal Tito. Stalno su vladale nestašice svega i svačega, posvuda sivilo. Ima nešto osobeno u komunizmu i socijalizmu – nekakva estetika zasnovana na čistoj ružnoći. Beograd moga detinjstva nije čak imao ni monumentalnost poput moskovskog Crvenog trga. Sve je bilo nekako polovno. Kao da je vrhuška sve posmatrala kroz prizmu nečijeg tuđeg komunizma i stvarala nešto manje dobro i manje funkcionalno, a više sjebano.
Uvek se sećam javnih prostorija – sve su bile okrečene u prljavozelenu boju, a odozgo su visile gole sijalice koje su davale sivo svetlo pod kojim svi kao da su imali podočnjake. Kombinacija te svetlosti i boje zidova činila je da boja kože svima deluje žućkastozeleno, kao da imaju bolesnu jetru. Čime god da ste se bavili, uvek je bilo prisutno osećanje represije, i jedna mala doza depresije. “
