Katarina Čudić je naša poznata umetnica koja dizajnira nakit. Njene radove možete da pronađete u porodičnim radnjama Đani, a na pitanja Domino Magazina govori o tome da li je stvaranje nakita umetnost ili zanat, školovanju, stilovima, materijalima i savetuje vas na šta da obratite pažnju prilikom kupovine.
Odakle ideja da se baviš nakitom?
Odrasla sam posmatrajući oca koji je radio u zlatarskoj radionici, tako da su nakit i njegova izrada sastavni deo mog života. U tom smislu, nije bilo odluka, niti nekih radikalnih preokreta. Jednostavno, nakit je bio i ostao moja svakodnevica, ljubav i potreba poput bilo kog drugog zanata ili umetnosti, posla koji se obavlja sa puno ljubavi.
Gde možemo da vidimo tvoje radove?
Trenutno sam sa svojim radovima iz kolekcije Nakit u fermentaciji, Gioielli in Fermento, koji su inspirisani vinom i grožđem prisutna na dve važne izložbe u Italiji, na srednjevekovnoj lokaciji Torre Fornello i u galeriji divne, drevne vinoteke pored Bolonje. Izložba će se nastaviti i na drugim lokacijama širom Italije, dok ću se u oktobru u muzeju La Specola u okviru izložbe savremenog nakita predstaviti sa komadima druge kolekcije.
Koje materijale voliš da koristiš?
Volim da koristim, ali i da nosim, prirodne materijale, bili oni, po današnjim materijalističkim merilima, skupoceni ili ne! Mislim na srebro, zlato, ali i na drvo, poludrago i drago kamenje, dok me bižuterija, cirkoni i imitacije bilo koje vrste nikada nisu privlačili!
Da li postoje stilovi i kako bi opisala svoj?
Naravno da i kod nakita postoje stilovi. Pre svega postoje različite vrste nakita, od bižuterije i industrijskog, komercijalnog nakita, preko tradicionalnog, skupocenog nakita, do savremenog, konceptualnog nakita, gde je komad nakita sve drugo osim pukog ornamenta. Naravno da se kod prve kategorije najviše osećaju uticaji aktuelnih trendova, da se stilovi ove vrste nakita menjaju prateći dešavanja u modnom svetu. Tradicionalni nakit, koji je izrađen od plemenitih metala i dragog kamenja, a koji se najčešće vezuje za važne životne trenutke, poput vereničkog prstenja ili burmi, ne prolazi kroz takve transformacije. Sa druge strane, kod sve aktuelnijeg savremenog nakita, misao i ideja, odnosno koncept jednog komada nakita su ono najbitnije! Sve ove podele su nekada veoma naglašene, dok je nereteko da u jednom komadu prepoznamo sve gore pomenuto. Zapravo, uloga nakita je mnogostruka, od toga da je tu da ulepša i ukrasi, preko toga da je trajni čuvar najlepših uspomena, do toga da je, često i umetničko delo kompleksne sadržine. U skladu sa tim, varira i njegova forma.
Da li misliš je pravljenje nakita umetnost ili zanat?
Nakit je za mene neraskidivi spoj te dve stvari, iako to ne mora neminovno da bude. Kao što sam već rekla, sa jedne strane postoji i postojaće tradicionalni nakit, gde su zanatska izrada i kvalitet presudni, dok sa druge strane, kod umetničkih komada je to sporedna stvar. Kod takvih radova, nakit je poput bilo kog drugog umetničkog medija, crteža ili slike, način izražavanja jednog umetnika, sredstvo preko koga on opšti sa svojom okolinom. Danas u svetu postoje brojne galerije koje se bave isključivo savremenim nakitom i u njima se mogu videti komadi koje mnogi ne bi nazvali nakitom, jer su u potpunosti nenosivi. Upravo, ovi komadi, jakog umetničkog izraza i sadržaja, privlače najviše pažnje, bez obzira na plastiku, papir, staklo od kojeg su sa relativnom lakoćom izrađeni. Ipak, mislim da je suština nakita u njegovoj upotrebi i nosivosti, tako da se trudim da svoje ideje realizujem vodeći računa o svemu tome.
Kako se stiče zvanično obrazovanje? Ti si se školovala u Italiji, da li kod nas postoji nešto slično?
Završila sam prestižnu školu za izradu i dizajn nakita u Firenci, koja je poznati centar umetničkih zanata. Izučavali smo tradicionalne zlatarske tehike, istoriju nakita, dizajn i gemologiju, dok sam u Beogradu završila Istoriju umetnosti, tokom čijih studija sam se bavila i istorijom nakita. U Italiji, ali i u drugim zemljama, ovo zanimanje nije toliko mistifikovano i postoje specijalizovane škole, na svim nivoima, dok kod nas, koliko je mani poznato, postoji samo jedno odeljenje pri politehničkoj školi u Beogradu.
Tvoj tata je samouk osnovao porodičnu radnju Đani. Koliko je u pomoć talenta i bez zvaničnog obrazovanja moguće da se uspe na ovom polju?
Njegov primer, poput brojnih drugih primera širom sveta, pokazuje da škola nije garancija za uspeh. Ja je tako i doživljavam, poput odskočne daske koja nam samo pomaže da skočimo dalje i bolje, no ako sami ne uložimo napor i trud onda nam ni najbolja daska neće pomoći. Moj otac je osnove zanata naučio kod jednog tradicionalnog prizrenskog majstora, međutim, do većine saznanja je došao sam, eksperimentisanjem i pokušajima, kasnije raznim kursevima u Italiji. Danas se može pohvaliti brojnim priznanjima, poput nagrade Kapetan Miša Anastasijević, Vukove nagrade na polju umetnost ili nedavno dobijene nagrade MajdanArt. Sve to pokazuje da su ljubav i želja, kao i u drugim profesijama, presudni.
Kako da prepoznamo kvalitetne komade nakita od kiča ili serijske proizvodnje?
Nisam isključiva prema industriji i serijskoj proizvodnji, samo mislim da su danas ove stvari precenjene. Ne mislim da ih treba u potpunosti ignorisati, jer i one imaju svoju malu ulogu, i u skladu sa njom bi trebalo da vrede. U tom smislu, mislim da je bižuterija danas dostigla previsoku cenu, jer se za malo stakla i jeftine legure izdvajaju prevelike sume! Sa druge strane, ja sam uvek za vrednosti, bilo da one podrazumevaju plemenite materijale ili meni još draži umetnički izraz, ručni rad i unikatnost. Inovativnost, kreativnost, komadi nakita snažnog identiteta koji u sebi nose ideju i misao su ono što mene privlači, jer mislim da je davno prošlo vreme kada je bilo dovoljno malo zlata i dragi kamen da bi se jedan predmet nazvao nakitom!
