I kaže mi Džoni
Ti si iracionalno sentimentalan.
A jesam, šta ću, ne mogu da pobegnem od sebe. Trudim se, ali ne ide.
Gledam ga – jebote, ostario je. Čovek.
Sebe ne mogu realno da sagledam, to je posao psihijatrice. Ili žene.
Vratim film 20 godina unazad.
”Ritam herca all stars”.
Ekipa je bila skroz prijatna. Uroš Đurić, Dule Čavić i Dule Šaponja uz ekipu radili Srbokapa, Marioneta i devojka-čijeg-imena-ne-mogu-da-se-setim – devojka koja je izgledala kao Frida Kalo. Muziku je birao Freedom.
Džoni je uvek otkidao po pola emisije. Od jedan do pola dva je urlao i cepao svoje tripove. Kada sam ja uleteo, Uroš je pričao svoje dogodovštine iz života. I dok svi prođu, za mene je ostajalo 3 minuta sa muzikom. Svi su imali neke pseudonime, izuzev mene.
Racković je ušao sa mnom u studio, i pitao me
”Imaš neki nadimak?”
”Rale, Nasta… Ništa posebno.”
Odmahnuo je glavom.
Onda sam iz džepa izvadio tablu bensedina od 10 mg i popio jednu.
”Hoćeš?”
”Ne seri da piješ bensedine ! Hoću.”
Nikada nije odbijao bilo šta što je za DŽ.
”Smislio sam! Mister Bensedin od 10 miligrama!!’,’ prourlao je.
Bio je ushićen, dobismo pseudonim.
Pošto je svako imao špicu pre priče, morao sam da smislim i ja. Nije mi bilo teško – uzeo sam govor Ibera iz filma MRŽNJA, te 1995-e film koji nam je pomerio dupeta. Nikada ništa slično do tada nismo gledali – moja generacija plus minus 2-3 godine. Kao dokumentarac. Na početku svojih priča nikada od Freedoma nisam tražio neke svoje želje. Bio je ekstravagantan i odavao je gotivan osećaj da će da legne muzika posle priče…
Vremenom, Racković me je puštao da pričam sve duže, posebno što sam po njegovim shvatanjima bio desničar, zapravo sam pišao uz vetar…
Onda počelo druženje po gajbama. Dorćol – Jerković.
Džonija nisam gledao kao Nik Kejva samo iz jednog razloga – Kejv mi je nepodnošljiva figura za mentalni sklop, depresija koja hoda- ali sam ga na istom mestu, Bitef Teatru, slušao kada je svirao sa bendom. Ne znam ni da li su imali ime, bilo je zabavno toliko koliko je trajala moja kutija kafetina u šteku.
Taj koncert ću pamtiti i po tome što su me legiimisali panduri, iz krajnje, po mene, sramotnog razloga – pišao sam u obližnjoj zgradi. Stislo me a klonje nigde a ne mogu na ulici, i uđem u prvu zgradu, sjurim se u podrum da se olakšam. A mrkli mrak, jedva sam ubadao stepenice. I začujem motorolu, valjda me spazili pa mislili ’’ušao narkoman da se rokne u tetku, da ga navatamo’’. Ali koji zajeb – nisam bio u podrumu, već tačno ispred vrata stana, mogu da zamislim šta bi bilo da su otvorili tokom mog uriniranja… Dreknuše drugovi milicajci, ja se ukočio i počeo da brbljam kako nisam kriv, izvedoše me, objasnih im – a šta će, nasmejali se i pustili me da stignem na početak koncerta.
Ulovio bih ga na skejtu par puta, samo bi projurio ka Brankovom mostu. Ili bi samo klimanjem glave pozdravili jedan drugoga.
I moj poslednje posećeni koncert u Bgdu, klub FILI, svirao SUPERNAUT, Đile bio sjajan, Džoni otpevao 2 pesme. Urlajuće pevao. Nismo se pozdravili.
I dođem 26-icom do Jerkovića, nađem i zgradu, pusti me Džonijeva majka u stan. Naklon Gospođi.
Ulazim u sobu, čudno svetlo mi udari u anksiozne oči, svetlo koje su pokrivale 2 zavese – 2 zastave. Srpska i Jugoslovenska. Petokrake prisutne.
Napravio mi limunadu, bez sećera, taman da napravim haos u stomaku kombinujući gorki kafetin i gorkobljutavi bensedin uz kiselinu.
Bio je polunervozan jer je imao izložbu za par dana, a oborio ga grip, cepala temperatura. Zato je gutao duple doze antibiotika, da ga brže prođe. Koliko sam znao, to ne ide baš tako, ali ok – čudni su putevi medicine. A soba se osećala na rakiju, stara škola skidanja vrućice.
Blejali, pričali, odigrali partiju tablića porno kartama.
Sumoran dan, martovski, topao, pun oblaka.
Kada smo se uzajamno smorili, dao mi biografiju Jukio Mišime, kojeg sam ’’studirao’’ u to vreme, i zapalih gajbi.
Naravno, virus prešao na mene a Džoni zdrav održao izložbu. Bile mi majka i sestra, rekle da me je pozdravio. Nije mi bilo do pozdrava onako polomljenom.
Uz mentalno sazrevanje pored ’’mentora’’ Rackovića, gde se išlo od rasprava oko knjige Vonegata ’’Klanica Pet ’’ gde sam ja urlao iz kuhinje svoje utiske, a on iz sobe svoje, mog pojašnjavanja u čemu je Sten Kolimor poseban ili zbog čega me jede što su Tajsona pokrali protiv Baster Daglasa koji je 13 sekundi ležao u nokdaunu, do toga da ga nakon raznih performansa pitam – jer mi zaista nije bilo jasno – ’’a ko su ovi ljudi oko tebe, pa njih bi Džon iz filma ’’I.D.’’ sve sterao u kurac, blazirani Beograd’’ a Džoni bi samo otpio neku žestinu i uzeo mi iz džepa 2 elipse od 10 mg bendžosa, vremenom smo ’’prezreli’’ naše prijateljstvo, odrastali smo obojica, i bez ikakve svađe ili rasprave svako je otišao svojim putem.
I našli se nas četvorica kod Džonija na gajbi, sada svako u nekom drugom filmu.
Džonija prvi put vidim nakon 14 godina, onako ljudski, da pričamo. Sada pričam sa Nenadom, Džoni je otišao, napušten je, oslobođen.
I sve ide OK, kao da smo opet u 15 do 1 u Domu omladine, pričamo pred emisiju nakon dolaska sa letnjih odmora. Još da dođe par ljudi I počinjemo. I opet imam 19 godina ioslobađam se vojske ikada porastem želim da budem Mišima.
I kaže mi Nenad
– Ti si iracionalno sentimentalan.
A jesam, šta ću, ne mogu da pobegnem od sebe. Trudim se, ali ne ide.
Pogledam se na fotki – vidim iracionalno sentimentalnog tipa.
U pravu je Nenad.
I na rastanku, samo nam jedna stvar nije bila jasna – kako su nas pobedili
šabani.
Radovan Nastić Bensedin
p.s.
Za neupućene , Duki I Šapke sada šljakaju crtice iz života.
http://markazvaka.net/
Nenad stvara. Čekamo monografiju.
Ja sam tamo gde snimaju filmove, svakodnevno učim uz Noćnu Moru, emisiju Željka Malnara, perem sudove i usisavam kuću najlepšem poslodavcu na svetu.
