Predstavi se našim čitaocima?
Ja sam Dragana Paramentić, uživam u životu a ponekad to i fotografišem.
Kako si počela da se baviš fotografijom?
To je jedna potpuno neromantična priča, ali sa happy endom. Jednostavno nisam znala šta da upišem posle gimnazije. Uvek sam vukla na umetničku stranu, a fotografija je bila baš po mojoj meri najegzaktnija od svih finih disciplina. I tako sam ja upisala i završila Fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu. A fotografiju sam iskreno, najiskrenije, zavolela tek mnogo kasnije.
Koliko je ovde teško početi i kako ljudi čuju za tebe i tvoje radove?
Ja osećam kao da sam imala više početaka jer sam se bavila raznim vrstama fotografije. To je samo po sebi teško a posebno jer su me klijenti nalazili isključivo preporukom. Danas kada radim baš ono što želim i kada imam sajt i facebook stranu, obostrana komunikacija je mnogo jednostavnija i mnogo brža. U to ime, hvala Internetu!
Tvoje fotke su nešto sasvim drugačije, pre svega mislim na fotografije venčanja. Odakle ti inspiracija, i kakve su reakcije ljudi kada ih vide?
Uopšteno, inspiraciju nalazim u samom životu i situacijama i stvarima koji ga čine. U knjigama, starim i savremenim fotografima, sportu, godišnjim dobima, slatkišima, spisak je dugačak. A kada sve to upijem i obradim i kada treba da fotografisem jedno venčanje, najviše me inspiriše mesto i ljudi na fotografijama. U zavisnosti od toga koliko su oni opušteni, duhoviti i zanimljivi, takve na kraju budu i fotografije.
Što se tiče reakcija, sigurna sam da ima raznih, ali one koje trenutno nalaze put do mene su sve samo pozitivne.
Šta bi posavetovala mladencima koji se spremaju za venčanje i fotkanje?
Savetujem im pre svega da se opuste, da dišu duboko i uživaju u svom danu koji obično, kako kažu, brzo proleti. Da se ne trude da kopiraju druge parove ili priče, već da budu samo ono što jesu a najviše od svega da budu zaljubljeni. To je za početak i više nego dovoljno za lepe fotografije. Sve ostalo će uraditi fotograf i njegova mašta.
Da li slikaš i druge stvari osim venčanja?
Da, fotografišem sve gde ima ljudi i njihovih iskrenih emocija – portrete, krštenja, rođendane, proslave. Pored toga, trenutno za sebe svakodnevno fotografišem i svet koji me okružuje i to sve uredno kačim u Facebook album koji se zove "One photo a day keeps the doctor away."
Meni lično krajnje neobično i zanimljivo iskustvo koje me još više približilo, da ne kažem vezalo, za fotoaparat.
Da li je fotografija podcenjena kao umetnost u Srbiji?
Deluje mi da je umetnost potcenjena u Srbiji a fotografija zajedno sa njom. Mada, da budem iskrena, mislim da se ne razumem dovoljno u materiju da bih iznosila neke ozbiljne zaključke. To je verovatno zato što ne razmišljam previše i ne brinem niti o umetnosti niti o fotografiji u njoj. Nisam sigurna ni da li je ono što ja radim umetnost. Ali znam da radim ono što volim i što za mene ima smisla. I imam utisak da bi to trebalo svi da rade, a posebno oni koji se brinu za stanje svoje profesije.
Da li može da se živi od fotografije?
Da.
Šta bi poručila mladim neafirmisanim fotografima?
Da fotografišu puno i da to rade često. Čak i onda kada ne budu znali zašto, samo neka nastave. Ovde i strpljenje ima bitnu ulogu jer će oni koji ga poseduju posvedočiti da svaka nastala fotografija, makar i najmanja i naizgled nebitna, ima svoje mesto u životno-profesionalnoj slagalici. I najvažnije od svega, da uživaju u tom procesu i da ne zaborave da se smeju 🙂
