Serija crteža pod nazivom ”Mape Lica” Ane Radovanović biće otvorena 18. januara u Kulturnom Centru Grad. Rođena je 1986. godine u Aranđelovcu. Nakon toga živi u Pančevu i Beogradu. 2006. godine odlazi u Rim na Accademia di Belle Arti di Roma na kojoj je 2010. diplomirala slikarstvo. Trenutno je na master studijama grafičkog dizajna i ilustracije na urbanskom institutu I. S. I. A. Urbino. Mlada slikarka i svestrana umetnica (mada ne voli ovakve titule, jer za sebe kaže da se bavi različitim stvarima i da bi želela da tako i ostane) govari za Domino Magazin o predstojećoj izložbi, iskustvima i planovima.
Koliko dugo je trajala priprema tvoje izložbe u KC Gradu? Da li su radovi nastali ”u jednom mahu” ili si ipak imala neki drugačiji ritam?
Na seriji radova “Mape Lica” počela sam da radim pre nekoliko meseci, mada se sama tema već pojavljivala u mom radu u malo drugačijem obliku. Svaki projekat ove vrste, budući da podrazumeva veću količinu radova zahteva duži rad. Pre nego “u jednom mahu”, rekla bih da se radilo o više njih. I dalje radim na ovoj temi.
Zašto si se ovog puta opredelila samo za grafitnu olovku?
Iz radova koji će biti izloženi u KC Gradu se ne može videti, ali ja zapravo obožavam boje. Moja kontradiktornost doduše, nalaže mi da jednaku ljubav gajim i prema ugljenu i grafitnoj olovci. Za temu koju sam odabrala, olovka je bila prikladnija, a boja je svedena na minimum, tačnije jedan ton. Više boja bi crtež odvele ka drugom smeru i možda unele pometnju. Ovako sam došla do “čistijeg” rezultata što je bio i cilj ove grafičke avanture. Deluje možda komplikovano kada kažem grafička avantura, ali nema tu ničeg
komplikovanog stvarno. Rezultat tog istraživanja je apstrakcija. Ljudi se i dalje plaše nje i posle toliko decenija od njenog nastanka. Osećaju se sigurnim samo kada mogu nešto da zaključe glavom, da potvrde i podvuku nešto već znano, umesto da samo gledaju i osete srcem. Pa koliko puta se zaljubimo u neku melodiju, a da nismo naučili ni reč te pesme?
Do sada si već nekoliko puta izlagala u prostoru KC Grada. Po čemu se ova izložba razlikuje od prethodnih?
Sve prethodne su bile grupne izložbe koje su pokazivale rezultate raznih radionica u kojima sam učestvovala, a koje je Kulturni Centar Grad organizovao. Ovog puta reč je o mojoj samostalnoj izložbi, prvoj u Srbiji.
Koliko je na tvoj rad u proteklih godinu dana uticalo to što si iz Rima prešla u Urbino i tamo nastavila da se usavršavaš?
Prelazak iz Rima u Urbino nije bio direktan. Posle završetka rimske akademije (Accademia di Belle Arti di Roma), provela sam godinu dana u Beogradu. U tom periodu sam dosta radila, pustila da sva znanja stečena na Akademiji sazru, i rešila u kom će pravcu moj dalji životni put ići. Upravo tada su nastali radovi koji će biti predstavljeni na izložbi i tada sam izabrala Urbino kao sledeću stanicu. Pokušavam polako da raskrčim i utabam moju likovnu stazu koliko je god to moguće. Sa druge strane, urbinska avantura mi otvara nove i šire vidike u grafičkim komunikacijama.
U tvojoj biografiji stoji da si imala nekoliko grupnih izložbi, uglavnom sa svojim kolegama, ali i sa umetnicima sa kojima si učestvovala na različitim radionicama i projektima. Pored toga, član si i umetničke grupe DIA-LOGOS, sa kojom si izlagala širom Italije. Da li bi mogla posebno da izdvojiš neko iskustvo?
Mladom pojedincu jako je teško da deluje sam i da se probije. Ti grupni projekti, bilo da se radi o radionicama ili izložbama, su jako korisni, što zbog upoznavanja ljudi što zbog upoznavanja njihovog rada i predstavljanja sopstvenog. Izdvojila bih upravo DIA-LOGOS iskustvo. To je bila prilika da upoznam kako funkcioniše svet mladih umetnika van akademskih zidina, u kulturi koja je nešto drugačija od naše. Dve godine sam aktivno učestvovala u projektima te grupe. Organizovali smo nekoliko izložbi po srednjevekovnim gradovima mahom u centralnoj Italiji. Negde su to bile intervencije u prostoru, negde performansi u zatvorenim izložbenim prostorima. Ovog meseca će konačno izaći katalog (podržan od strane nekoliko bitnih italijanskih institucija kao što je Akademija lepih umetnosti iz Rima, Ministarstvo obrazovanja, opština u kojima su izložbe održane i pod visokim pokroviteljstvom Predsednika italijanske Republike) koji dokumentuje sve te naše zajedničke poduhvate.
Imala si prilike da radiš scenografiju za jedan kratkometražni film. Možeš li nam reći nešto o tome?
Film je bio niskobudžetni i moje prvo i za sada jedino iskustvo tog tipa, ipak, bilo je jako interesantno ući u taj svet. Svidela mi se količina adrenalina na setu. Sve je moralo da se radi brzo i precizno, a bilo je dosta improvizovanja i nepredviđenih komplikacija, što je stvaralo dodatnu tenziju. Upravo to mi je i bilo interesantno.
Završila si srednju muzičku školu i sviraš violončelo. Koliko ti je muzika pomogla u radu na vizuelnim umetnostima?
Muzičko (klasično) obrazovanje se razlikuje od vizuelnog stvaranja u toliko što se pri sviranju traži interpretacija već postojećeg dela, dok se u vizuelnom svetu zahteva mnogo veća sloboda i rezultat koji se stvara od nule. Ipak vežbajući instrument gaji se emocionalno izražavanje na indirektnom nivou. Po mom mišljenu ispoljavanje emocija u vizuelnom svetu funckioniše po istom principu. Moglo bi se reći da sam slikala notama od svoje osme godine. Direktno, “muzičko znanje” sam (is)koristila u svim dosadašnjim performansima, jer sam između ostalog tada i pevala.
Koji su tvoji planovi nakon izložbe u KC Gradu?
Vraćam se brzinom svetlosti u Urbino na fakultet, u nadi da ću preživeti ispite koji slede u februaru. U pripremi je jedna grupna izložba u Tirani i još jedna u Beogradu. Katarina Mitić
