Slikaš, fotografišeš, tebe fotografišu, crtaš murale i osmišljaš nameštaj? Da li ima nešto što ne radiš?
Ne umem da sviram klavir, ustvari ne umem da sviram ni jedan instrument. I još mnoge stvari ne umem.
Kada te pitaju čime se baviš u životu šta kažeš ljudima?
Ne volim to pitanje jer odgovor zvuči glupo. Bavim se nameštajem, crtam, fotografišem i tako to.
Tvoja izložba se otvara 3. marta u KC Grad? Šta ćeš predstaviti?
Izložba je ustvari knjižica sa fotografijama nastalim u Oregonu i Kaliforniji prošlog leta. Bilo mi je interesantno da napravim knjigu mekog poveza, na papiru koji mi se dopada, a poziv da imam izložbu je bio zgodan povod da imam rok i da se nateram da je stvarno napravim.
Da li imaš umetničke uzore?
Pa, nemam baš konkretne uzore, ali ima puno ljudi čiji rad jako volim.
Šta misliš o umetnosti danas? Šta te inspiriše?
Danas je sve lako dostupno i uticaji su veliki, a manje smo ih svesni. Meni se to i dopada i ne. Inspiriše me sve, nisam toga ni svesna, ali sve što vidim i osetim, i lepo i ružno, utiče na mene i na to što radim.
A kako je u Srbiji? Da li pronalaziš mlade i kreativne ljude ovde?
Da, pa svuda ima kreativnih ljudi. Sivkasta situacija u Srbiji može to samo još i da pomogne.
Pojavićeš se i na sajmu nameštaja u Milanu? Šta je to što si spremila za prestižni Salone Satellite?
Uuh, nekoliko stvari, tako da sada imam baš puno posla. Pravim stolove i lampe i lustere i stender za odlaganje garderobe.
Na čemu sada radiš?
Ovih dana pravim prototipe za sajam u Milanu, a to je dosta težak i spor posao budući da u Srbiji ne postoji ni industrija, ni tržište, ni novac, ni odnos prema tome. Spremala sam i knjigu za izložbu u Kulturnom centru Grad. Radim i ilustracije za novelu jednog italijanskog pisca, i još par stvari. Bas sam umorna. Najsporije ide pletenje lustera, ali mi se i dopada to što u jednom trenutku postaneš nesvestan i pokreta i vremena koje prođe.
A šta ćeš raditi za 5 godina?
Nemam pojma. Bila bih tužna da to znam.
