Situacija 1: Diplomiraš, diplomu uramiš i zabaguješ na birou.
Situacija 2: Diplomiraš, ali ne radiš u stuci.
Situacija 3: U radnoj knjižici piše da radiš u struci, ali ti si factotum.
Situacija 4: ?
Da li se sećate kakvi ste bili kada ste birali profesiju? Uporedite to stanje sa trenutnim.
Onog dana kada sam ponosno spakovala indeks, i vest da sam diplomirala veselo podelila na društvenoj mreži, nije bio baš najsrećniji. Osećaj je postao jasniji kako sam postala svesnija da više nema potrebe da pijem Valerijanu, jer je ispitni u toku.
Zasmejava me agonija kroz koju sam prolazila, veličina tih tako velikih problema od kojih mi je mozak oticao.
Sad kada mogu mirno da spavam; nema više naučnih radova, vežbi, kolokvijuma, frustriranih profesora, profesora koji vole da na predavanjima podele svoju istoriju švalerskih veština iz (sada daleke) mladosti, nema one “raskopusane“ literature, i čuvenih, večnih “dva dana“ koji ti fale da spremiš gradivo; to je sada iza mene, ipak ne osećam olakšanje.
Ne mogu da kažem da sam pronašla novu muku, ona je pronašla mene.
Svesna činjenice da je ovaj svet posiveo od krize, i sigurno ne čeka da Katarina završi fakultet i ponudi joj radno mesto. Naravno, ne očekujem da mi šanse padaju sa neba, ali gde ih u ovoj državi tražiti ako niko ne želi da te čuje? Čak i uz sve kvalifikacije, jednostvano nemaš gde da apliciraš. Nemaš čemu da se nadaš. Nema oglasa za tvoju profesiju, ili jednostvno traže dugogodišnje iskustvo i ono koje si stekao na stručnoj praksi daleko je od dovoljnog. Gde nalaze te ljude sa tolikim iskustvom, nisu se rodili stručni?! Dobro, možda se nekad i pojavi oglas u kojem se prepoznaš, ali šta vredi ako nemaš “debelu” vezu da te “pogura”.
Pre samo par godina bila sam čvrsto uverena da će mi talenat i kreativnost, u kombinaciji sa obrazovanjem stečenim na fakultetu otvarati vrata. Još se sećam kada sam svoju ideju gurnula u džep, kupila autobusku kartu i sledila navigaciju ambicije. Toliko poleta, vere, entuzijazma. Svoju sam avanturu započela bez ikakvih veština, i tako je završila; bez plana, ludo se provodeći nadolazećim iznenađenjima.
Nekom prilikom, sedela sam u univerzitetskom holu, slušala žalopojke grupe zarozanih, večitih apsolvenata. Žalili su se na sistem, na (svima već poznatu) korupciju u vrhu Univerziteta. Pitala sam ih u čemu je poenta, ako ne nameravaš da se boriš protiv toga? Ako planiraš da nastaviš da čekaš Godoa, i hraniš se gnevom koji te drži u kuli? Verovala sam da su njihovi problemi uzrok ustaljene lenjosti, koju pravdaju opravdanjima prihvatljivim samo njima.
Međutim, počela sam da ih kapiram, oni su izgubili bitku još pre nego što su krenuli u boj. Sigurno im je teže nego meni. Svima nama, koji i dalje verujemo u snove.
Volela bih da postavim jedno jednostavno pitanje; zašto smo onda vodili umne ratove sa silnim, opširnim teorijama kad se traži praktično znanje?
Učili smo što nam ne koristi, nismo se razvili u onome što koristi, sahranili smo vizije i pomirili se sa gubitkom. Da li je to budućnost? Recite mi odmah, da ne gubim vreme. Ako se dokaže da je emigracija jedini izlaz, neću dugo čekati, jer kako da odustanem od borbe samo zato što mi oduzimaju sredstva.
Poradiću na tom planu jednom, ali prvo ću da skoknem do mame na tople palačinke s Nutelom.
Katarina Vesin
