Kada sam onomad 2001. sa nekolicinom stranaca obilazio brane jugoistočne Turske (čitaj Kurdistana) sa stručnom eksurzijom studenata građevine iz Istanbula, susreo sam se sa neobičnom knjigom koja je unapred znala sve što ćemo videti, a da niko od Turaka, čak ni vozač autobusa nikada ranije u tim krajevima nije ni bio.
Sećam se nekog sela na granici sa Sirijom, gde je u vodiču tačno pisalo da ima cirka 500 stanovnika, da ćemo kada ulazimo videti gomilu satelitskih antena iako je vukojebina, mesta gde se može odsesti sa sve telefonima i mnoštvo drugih korisnih stvari, a za koje je pisalo da se update-uju svake godine. Imena sela se više ne sećam, ali se sećam kako sam se pitao koja to armija ljudi dodaje svake godine podatke iz ovakvih vukojebina.
Od tada sam kada putujem povremeno počeo da kupujem tu sveznajuću knjigu koja za moj skromni studentski budžet nije bila ni toliko jeftina.
Pre tri godine, na Tajlandu, kada sam već uveliko zarađivao, uzmem sa koleginicom Tuk Tuk (taxi motorić koji vozi dvoje pozadi i proizvodi zvuk Tuk Tuk po kome je u Aziji i dobio ime :)) i nacenekam se da nas voza tri bloka za 10 evra. Bio sam presrećan, tako dobra cena, a takva zajebancija na Tuk Tuku :D. Kada nas je dovezao do restorana koji je vozač sam odabrao (i gde će se još dodatno ugraditi u cenu našeg obroka :D) ,priđem koji su isto sjahali sa Tuku Tuka da ih pitam koliko su oni platili, čisto da zadovoljim radoznalost. Oni kažu 2 evra i vozali su se jedno 6 blokova!!! Ja ih pitam pa kako ste znali da se cenkate koliko to košta, a oni pokazuju knjigu i kažu u glas: Lonely Planet!
Ja sam se baš pre puta razmišljao da li da kupim onu moju sveznajuću knjigu, ali sam rekao ma koji ce mi kurac, video sam već i na netu šta mi sve treba. Posle iskustva sa Tajlanda nigde više ne putujem bez Lonely Planet.
Appendix:
Od mnoštva preporučenih lokala u Rio de Janeiru dopao nam se jedan na Capocabani (koja je deo grada, ne samo plaža sa razgolićenim pičkama:)): mali, cosy, gde se okupljaju lokalci da uživaju u izvornim melodijama sambe. Dolazimo, kafić stvarno ima 6, 7 stolova, matorac ga neki drži, drugi svira na gitari sambu i pevuši, a staramajka je kelnerica. Vrlo brzo lokal kreće da se puni, ali gosti ne lice na lokalce. Upoznajemo se sa plavim ribicama iz Svedske prvom forom koja nam pada na pamet: jel ste i vi preko Lonely Planeta? Ceo lokal provaljuje foru i smeje se. Ne treba se držati vodiča baš kao pijan plota.
Ja sam probao sam da putujem i sa vodičima Rough Guide i DK, koji imaju i više slika, ali džaba, trude se, ali nije to. Jedan je Lonely Planet.
