Prema njihovoj teoriji, prvo će se uvećati vulkanska aktivnost, te će uslediti učestalost zemljotresa. Dva naučnika, koja su svoj rad objavila u magazinu „Science and Astrobiology“, dolaze do zaključka da proces kretanja litosfernih ploča, koji je i doveo do raspada drevne Pangeje i do formiranja današnjeg izgleda zemlje, može da se ponovi.
Silver i Ben smatraju da postoje ciklusi unutar kojih pomeranje zemljine kore postaje aktivno, posle čega se privremeno gasi. U periodima relativnog mirovanja, zemljina kora skuplja energiju koja vodi do pomeranja litosfernih ploča u periodu aktivnosti. Posledice takvog novog aktiviranja mogu imati katastrofalne razmere – pojačanu vulkansku aktivnost, zemljotrese…
U sedamnaestom veku podudarnost obrisa obalskih linija zapadne Afrike i istočnih obala Južne Amerike, navodila je naučnike na pomisao da se kontinenti pomeraju. Početkom dvadesetog veka nemački meteorolog Alfred Lotar Vegner temeljno formuliše hipotezu o plutanju kontinenata, prema kojoj se položaj kontinenata menjao kroz istoriju od perioda kada su u dalekoj prošlosti svi oni činili jedno kopno. Tokom devetnaestog veka naučnici su, izučavajući okeansko dno, konstatovali da su u toku procesi razmicanja zemljine kore i podilaženja jednih delova kore u druge.
Objedinjavanje ovih saznanja sa starom teorijom o plutanju kontinenata rodilo je savremenu ideju o tektonici ploča koja uskoro biva prihvaćena u nauci. Simptomi rađanja superkontinenta naučno se mogu „loviti“, pa Silver i Ben zaključuju da na teritoriji Tihog okean, duž koje postoji pojas vulkana, najveći okean na svetu počinje da se smanjuje, a Atlantski se širi. Ovaj proces će se završiti za 350 miliona godina, kada će se na mestu Tihog okeana pojaviti gigantsko kopno, koje naučnici nazivaju Poslednja Pangeja.
