Gužva. Od čekanja u redu pred semaforom me je zaboleo list leve noge. Hvata me grč. Razmišljam da odustanem, parkiram kola pored puta, napišem na parčetu papira “u kvaru. Molim, ne nosite.”, papir stavim na šoferku i odkoračam do odredišta. Baš tada krene kolona automobila. Pomerimo se par metara i opet isto. Zveram okolo. Šta mi drugo ostaje? Palim još jednu cigaretu i ozbiljno se zanosim idejom da tužim grad, Republiku, Evropu, Svet jer me gužva tera da ozbiljno narušavam svoje zdravlje. Pored mene se dokotrljao crveni Yugo. Ne bih ga ni primetio da muzika nije treštala iz njega. Pogledam u Yugo. U tom trenutku iz njega izviri crvenokosa devojka. Kratka kosa, ne previše lepa žena, histeričnih pokreta. To je moja instuktorka vožnje. Da, žena me je učila da vozim automobil. Kada me je videla počela je da maše i da se dere: “Heej, momčinooo! Kako to voziš? Jebo te onaj ko ti dade volan!”. Marina. Žena zmaj. Vozi sve što ide na 2,3,4,5,6,7,8,9,10… točkova. Kao instruktorka vožnje počela je da radi kada su joj uhapsili muža. Švercovao je cigare, salame, kačkavalj, paštete u crevu, šampone, farmerke, diabole, petarde i ko zna šta još. Preko nedelje pristojna šljaka, od 8 do 5. Preko vikenda šverc-komerc. Madjarska, Bulgarija, Turska. Nije bilo zemlje do koje se može stići za dan, dva odavde a da Marinin muž nije uticao na njen spoljnotrgovinski suficit. Bio je jedan od uspešnijih uvoznika. Istina, na sivo. Njihovih dvoje klinaca se izgleda bilo naviklo na Madžarske kobaje pa je Marina nastavila porodični biznis samo što je sada radila posrednički. Zaradjivala je na marži. Ako ne uspe da proda ona bi menjala kobaje za džem a šampon za tolet papir. Medjutim, blok broj 5, bukvar i nove Nike-patike nije mogla da trampi za turski džins. Marža mala a devedesete stegle. Eto, Marina postade instruktorka vožnje. Kada sam je prvi put video, bilo je to pola 7 jednog avgustovskog jutra, mislio sam da ću je ubiti. Dogovor je bio sutradan u 8. Promašila je dan, sat i pol. Priznajem, tada sam mislio da žene ne umeju da voze kola ali posle prve rakije, 5 cigareta uvoznih-šveranih bilo mi je svejedno. Marina mi je rekla kako nju najbolje razbudi domaća rakija izjutra a onda mi je ponudila “pod najpovoljnijim uslovima” boks crvenog Marlbora. “Znaš ti nešto o kolima?”, pitala me je. “Znam. Kradem ćaletu kola još odavno.”, odgovorio sam. Otvorila je haubu kola, pokazivala mi je gde proveravam nivo ulja u motoru a onda me je postavila za volan. “Aj vozi!”, rekla je. Samo je tog jutra došla po mene. Svakog narednog sam je jurio negde po gradu. U nasledje od muža joj je ostalo dosta „potraživanja” koje smo zajedno uterivali. Obilazili smo desetine trafika dnevno, razvozili salamu, pušili najbolje cigarete. Jednog jutra me je pitala da li sam skoro bio u ZOO vrtu. Odvezli smo se njenim crvenim Yugom, baš tim koji se stajao isped semafora u redu do mojih kola, do ZOO vrta. Tumarali smo po Vrtu neko vreme, moja instruktorka vožnje i ja. Osećao sam se posebno tretiranim i prijalo mi je iako ne volim ZOO vrtove. Bila je oduševljena zmijama, pacovima i ostalim sitnim životinjama. Marina hoda tako da joj levo stopalo pokazuje 10 sati a desno 2 sata. Tako drži i ruke na volanu. Rekla mi je da je to pravilno. Pravi je šerif. U kolima je uvek nesnosno bučno, zvučnici probijaju, ima sve albume Novih Fosila a pretinac joj je pun uvoznih čokolada. Kada sam je video ispred semafora, bila je sva umazana čokoladom. Na zubima ostatci čokolade, oko usta čokolada, u ruci čokolada. Kroz prozor mojih kola je ubacila par uvoznih čokoladica, viknula još nešto ali ja nisam čuo od glasne muzike iz njenih kola, počela da pritiska sirenu Yuga, izvirila je kroz prozor automobila i vikala na vozača kola ispred nje a onda je dodala gas, skrenula u moju traku i uključila sva četiri žmigavca u znak zahvalnosti jer sam je propustio. Pratio sam je pogledom ali je ubrzo nestala vozeći cik-cak bulevarom. Još neko vreme sam mogao samo da naslutim gde se nalazi jer sam čuo nervoznu sirenu Yuga a onda se utopila u horu nervoznih sirena drugih automobila.
