Uskoro ću izbrojati 23 godine, 276 meseci, oko 8.400 dana i 201.600 sati života, i već sam usput izgubila kompas i sat.
Otvorila sam oči i gledala u beli plafon, uočavajući sitne, jedva vidljive, mrlje koje su mi iritirale vidus. Teško mi je da priznam; pokušavala sam da istisnem tegobe i obaveze koje me surovo gone, razmišljajući o prokletim mrljama i loše okrečenim zidovima.
Kada bih samo imala vremena da se posvetim flekama na zidu i tome što moj zamrzivač iz nepoznatog razloga stvara sneg…
Ležala sam tako, nepomična i nema, frustrirana što mi vreme prolazi neobjašnjivom brzinom, a ja ne stižem da završim moje društveno revolucionarne planove, da pokrenem revoluciju zbog uvođenja Bus Plus sistema i ozbiljno se posvađam sa šaltericom kad zatraži da joj sakupim sve zmajeve kugle.
Hajde prvo da ispričam kako sam dospela u kolotečinu koja mi je samlela životni spokoj, i kosti ujedno. Pre godinu dana i dalje sam bila student, bezbrižna i uljuljkana u pretpostavku da sam mamin i tatin parazit bar do početka leta, kad je trebalo da diplomiram. Negde u tom zenu, opalio je grom, naduvao mi oluju i naterao me da razmišljam kao sazrela jedinka; ponuđena mi je poslovna saradnja, koju je bilo suludo odbiti, s obzirom na prirodnu retkost ovakvih prilika u ovoj ekonomski osakaćenoj državi. Tada je sve počelo, od mladunčeta porasla sam u samostalnog, nervoznog predatora koji ustaje ujutru i kreće po svoj plen, zvani “dnevnica“.
I tako, dok je moj život sistemski mehanizam koji puca usled i najmanje improvizacije uvođenja novih aktivnosti, učinilo mi se da sam dobila crne rupe u memoriji. Dani toliko liče da više ne mogu da se setim jesam li ih proživela.
Iskreno sam se pokajala što nisam iskoristila svoje slobodno vreme, dok sam ga imala na pretek, malo kreativnije. I znam da će moja majka kada bude čitala ovaj blog reći „Jesam li ti govorila!“, iako i ona i ja znamo da sam od onih koji dok ne udare glavom o zid, dovoljno jako da dobiju frakturu lobanje, neće razumeti signale upozorenja. No, dobro, na greškama učim(o).
Ali zato sam sad naučila da se radujem vikendima, bez i malo blama; ta dva dana doživljavam kao da su avionska karta za egzotičnu destinaciju u jednom pravcu, a jedini prtljag mi je kofer pun love. Šta sve čovek neće prilagoditi svojim težnjama…
Vikendi su dani razervisani za moje ljude, izlaske i odmor.
Svaki slobodan sat u toku radne nedelje, postao mi je drag kao da traje čitav dan. Često te sate namenim mojim omiljenim autorima i njihovim delima.
Kasnim na sastanke pet do deset minuta, jer dajem sebi za pravo da se u toliko duže doterujem. Ne dopuštam da mi oduzmu ono vreme koje posvećujem nezi duha i tela.
Dok traje jedan od onih sati koje toliko obožavam, računam koliko toga može da stane u 23 godine; koliko iskustva možeš da naguraš do dva’est treće? Subjektivni osećaj da vreme previše brzo prolazi, potiskujem činjenicu da mi trenutna životna dinamika usklađuje duh.
Ali, ne žalim se. Volim svoj tempo, donosi mi uspeh, a i leči lenjost i depresiju.
Jednom kad naučiš pravila igre; zabava je večna, a gubitnik jedino onaj koji odustaje. Katarina Vesin photo: flickr
