Voleo sam jednu Jabuku. Leti sam sedeo pod njenom krošnjom naslonjen na njeno stablo. Često bi mi se kočio vrat od pogleda ka vrhu njene krošnje. Vrat bih okrenuo par puta u oba pravca i nastavljao da gledam kroz krošnju. Pogled mi se usput lepio za svaki plod. Ne samo na najcrvenije jabuke nego i na one koje tek sazrevaju, na velike i male. Pogled mi se usput lepio i za njene grane. Ne samo za velike nego za sitne grančice, pupoljke i čvorove na kori. Voleo sam tu jabuku i u jesen i zimu kada su plodovi počeli da prezrevaju, trunu i opadaju. Svaku jabuku, koja bi pala sa krošnje, stavljao sam u sanduk. Onda sam svaki dan jabuke mesao. One sa dna sam postavljao na vrh a one sa vrha slao na dno. Sve jabuke srećne, cela krošnja srećna. Došla je zima i bila je jako hladna. Nisam više sedeo ispod krošnje jabuke. Sedeo sam pored peći. Umesto jabuka skupljao sam drva za peć. Sedeo sam, naslonjen ledjima na peć i kroz prozor gledao jabuku sa koje je prvo opalo lišće a onda su grane pod težinom snega, negde u zimu, počele da se krive i lome. Bilo mi je žao te moje jabuke. Odlazio sam često do nje i sekao joj grane koje su popuštale pod snegom i hladnoćom. Krošnja je bila prazna, beživotna i redja. Moj pogled je do njenog vrha stizao za tren a onda se vraćao polako preko celog stabla i negde na dnu stabla bi se gubio u naboranoj i krvgavoj kori. Na vetru se njihala tamo-amo i činilo se da će se svakog časa prelomiti. Odolevala je. Borila se za sebe. Izdržala je. Onda je stiglo proleće i jabuka se probudila. Zasijala je. Na vetru se pomerala tamo-amo ali sada nekako drugačije, veselije i novije. Seo sam pod jabuku i pogledao vrh krošnje. Nije bila ista. Bila je lepša i dalja. Ustao sam, uhvatio se za njenu granu i tako dugo, dugo stajao pod njom. Ne gledam više u njenu krošnju. Ne jedem više plodove njene. Ne brinem se za nju. Odrasla je i dovoljno je snažna. Porašće još sledeće godine a ja ću opet samo biti ispod njene krošnje.
