Sedeo sam na toj odvratnoj metalnoj staničnoj klupi na autobuskoj stanici. Bilo je hladno. Padala je kiša. Ne bi bilo toliko hladno da nije duvao jezivo hladan vetar. Ja sam seo na tu metalnu stolicu samo zato što je u zavetrini. Dva panoa izmedju kojih je smeštena klupa malo zaklanjaju od vetra a kiša pada samo na vrat. Posle nekoliko kapi koje su mi se spustile do gaća sam se nagnuo napred, podbočivši se laktovima. O kako je hladno bilo! Pored mene su sedela dva penzionera. Verovatno ih je kiša oterala iz parka. Da je duvao samo vetar oni bi stavili ruke preko očiju pa bi se gegali po parku. Sigurno ne bi prestali da se šetaju! Izgledaju mi baš tako idotski da ih ni tornado ne bi oterao iz parka ali kiša… Ubrzo se pojavila neka baba. Mala, pogurena, ružna, matora ženetina. Baš ženetina. Imao sam i ja babu ali ova je stvarno matora ženetina. Na ustima je imala neki jarko crveni karmin i smrdela je, stvarno je smrdela, na bajati parfem iz ’39. Nosila je odvratnu tašnetinu. Kao da je neko prolio vodene boje po njoj ali sasvim slučano, nasumično. U stvari, kao da je neko hteo da bude tako ružna i da je taj isti znao da na ovom dosadnom svetu postoje dosane i glupe ženturače koje baš vole taj dezen. Čim je stigla počela je da priča sa onim penzosima koji su počeli odmah otvoreno da je startuju. Heej, zamisli samo! Matori napaljenkovići. Gospodjo ovo, gospodjo ono. Daj bre, kakva gospodja?! Ja neke silne gospodje i ne poznajem ali ako sve one nose ovako odvratne torbetine, farbaju kosu u “propalo” i uopšte ako tako izgledaju i smrde neću ni jednu da upoznam. U kurac! Ej, dok su se oni “muvali”, smrad iz njihovih triju usta se tako brzo širio. Ljudi koji su se sakrivali od kiše su u medjuvremenu napravili krug oko metalne stanične klupa pa taj smrad iz njihovih usta nije imao kuda da ode. Džabe što je vetar duvao kao besan. Presato sam slušati šta pričaju ali sam osećao svako slovo razgovora. Taj babetina me je pogledala nekoliko puta. Očigledno je očekivala da joj ustupim mesto na klupi. Nisam hteo! Baš me bilo briga. Imala je debele noge i sva je uopšte bila nekako… debela i ogromna i jaka. Nije imala brkove ali je imala debele i dlakave noge. To me je tako iznerviralo. Ova dvojica matoraca smrdljivog zadaha to nisu ni primetila. E, kao tinejdžeri! Ona se okrene kao putu kada naidje neki autobus, pogleda da li je njen a njih dvojica odmah počnu da je komenatarišu i pokazuju prstima, oblizuju se i sve to. Matora stoka. Kada su počeli da pričaju o kajmaku koji je debela, dlakava babuskara kupila tog jutra na pijaci količina smrada u našem malom staničnom krugu je terala na povraćanje. Ustao sam sa metalne stanične stolice i otrčao u najbližu parfimeriju. Unutra sam proveo bar 20 minuta samo šetajući. Korak pred korak. Misris po miris. Posle svakog udisaja osmeh. Divno. Bio sam poprilično mokar a na ledjima su mi ostali otisci od rupa sa metalne stanične stolice. Ta majica mi nije nešto nova i posebno draga. Kupio sam je na ulici pre nekog vremena jer sam isto kao danas bio pokisao. Boja joj se malo sprala. Ma, pravo djube od majice. Kad sam izašao iz parfimerije kupio sam dugu majicu. Ovu staru bacio u kantu za djubre. Tu joj je i mesto. Mada će joj se i ova koju sam kupio vrlo brzo pridružiti. Samo da pokisnem opet. Ja kao da sam pretplaćen na kišu. Prvo sam pizdeo zbog toga jer gde god da krenem ona padne i ja pokisnem a onda mi je postalo svejedno. Bar prodavaca na ulici ima. Ušao sao u neku kafanu da se malo osušim. Naručio sam rakiju i tursku kafu. Kafana nije jedna od onih novih. Lepih, osvetljenih nego neki budžak raspadnuti. Za stolom preko puta mog je sedeo tip u istoj onakvoj majici koju sam malo pre bacio u djubre. Bilo mi je žao tog tipa. Verovatno i on kisne često. On je pio vinjak, čini mi se. Pričao je sam sa sobom i stalno se osvtao oko sebe kao da čeka nekoga. Kada bi počeo da divlja i lupa rukama po stolu buneći se ko zna zašto prilazio mu je gazda kafane i upozoravao ga. Posle par minuta ga je izbacio napolje na kišu. Ovaj je stao ispred kafane i počeo da viče i preti gazdi. Onda je gazda izjurio napolje a tip je pobegao. Svi su se smejali osim mene. Meni ga je bilo žao. Lud je, jebi ga. Listao sam jučerašnje novine, od nazad i kao da učim sve sam znao. Rezultate jučerašnjih utakmica, prognozu vremena za danas, izjave političara, komentare čitalaca sve sam znao na pamet. Čitao sam opet članak o nekom kincu koji je pobedio na nekom takmičenju iz matematike. Neki bistar dečkić. Na pitanje “čime ćeš se baviti kada porasteš?” mali je odgovorio “ne znam.”. “možda fakultet. Matematički?”, bi je uporan novinar. “Možda! Mada, dosadna je malo ta matematika.”, odgovorio je. Genije, jebeni genije. Slučajno sam sklonio pogleda sa članka i video onog tipa koji je imao istu majicu kao ja. Zatrčao se prema vratima kafane i zveknuo u staklo ogromnim kamenom. Staklo se rasulo po celoj kafani a on je pobegao. Gazda je istrčao za njim a mene je zanimalo da li će ga stići pa sam i ja jurnuo za njima. Stigao ga je jer je onaj tip vukao nogu i rekao bih bio je poprilično pijan. Onda ga je prebio. Ja sam samo gledao. Nisam se mešao. Nije moja stvar. Tip je ležeći na kolovozu dobacio kako će mu gazda kafane platii pocepanu majicu a gazda se onda opet vratio i opet ga prebio. Nisam se opet mešao. Šta me briga. Kiša je i dalje padala. Otrčao sam do najbliže stanice. Seo sam na istu onakvu metalnu staničnu klupu ali na samu ivicu klupa. Veći deo nje je bio ispovraćan ili već. Smrdelo je dosta. Uskoro je naišao autobus i točkovima zasekao baru koja se nalazila uz ivičnjak. Skroz me je isprskao. Počeo sam da mlataram rukama. Da psujem i vičem. Vozač je samo zatvorio vrata i nastavio. Popizdeo sam. Krenuo sam preške. Već sam bio skroz mokar i kiša mi nije više smetala. Rekoh već, postao sam ravnodušan. Usput sam sreo par poznanika koji su mi ponudili mesto pod kišobranom ali sam ih sve odbio. Bio sam blizu kuće i počeo sam da zviždućem Rusku himnu. Nemam pojma zašto baš nju. Šljapkao sam po barama na koje sam nailazio usput a onda sam počeo sve glasnije da zviždim Rusku himnu i da marširam lupajući nogama po barama. Prskao sam prolaznike ali me nije bilo briga. Mislili su i onako da sam malo lud i to mokri, razzviždani ludi Rus! Kiša je počela da pada jače a kapi su bile sve veće. Počela je glava da me boli od udaraca pa sam opet seo na staničnu klupu. Bio sam blizu kuće ali me je baš mrzelo da se penjem gore i da skidam sve te mokre stvari sa sebe. Na klupi je sedela devojka sa otvorenim kišobranom. “Izvini, iskopaćeš mi oko kišobranom a vidiš ovde ne pada kiša ima nadstrešnjica!”, rekao sam. “Hej, pa to si ti. Sećaš me se? Tatjana, Tatajana Kalaba.”. Moja prva ljubav. Od prvog do četvtog razreda sedeli smo u istoj klupi. Od petog više nismo. Mene je počeo da radi pubertet a ona se šetala suviše često sa Picketom, klincom koji je dobro pikao fucu. Ja sam bio jako ljut na nju ali sam je redovno zvao za njen rodjendan. Kratko “Srećan rodjos’ i tu-tu. Nikada se nisam predstavljao a ona je uvek znala da sam ja. Jedne godine je nisam pozvao, zaboravio sam. Ona me je pozvala sutradan i rekla “A srećan rodjendan?” i tu-tu. Nisam je nikada više čestitao rodjendan. Nije da nisam hteo i to nego je ona promenila broj, stan, grad i zemlju. “Ne, ne sećam te se ali se sećam kada ti je rodjendan. Mogu da ti kažem ako mi daš koji dinar.”, rekao sam potpuno ozbiljan. “ti prosiš? Šta ti se desilo?”, pitala je ali stvarno zabrinuto. Ima onih ljudi koji te pitaju samo da bi imali o čemu da pričaju dok piju kafu ali Tatjana me je pitala jer ju je interesovalao. Sigurno. A ti, ti si se vukla sa Picketom. On sada radi kod vulkanizera, na pajdu je i raspada se. Pomislio sam u sebi, naravno. Sto mrzim tu reč. Naravno. Baš je se gadim. “Ne prosim, pokisao sam. uhvatila me je kiša na putu kući.”, više sam šaputao posramljen jer me ovakvog vidi Tatjana. “Ustani sa te metalne klupe. Hladno ti je. Hajde vodim te na čaj. Toliko toga….”, rekla je i uhvatila me je za ruku. “Žao mi je, ne mogu. Moram u bonicu. Imam neka ispitivanja.”, rekoh. “Bolestan si?”, pitala je. “malo. Ništa strašno.”, vidimo se. Kako sam zavoleo kišu. Padla je po meni, čini mi se iz sve snage. Okrenut ledjima stanici zamišljao sam kako me Tatjana gledala sedeći na onoj odvratnoj metalnoj staničnoj klupi i plače ili šta već a ja odlazim. Kao u filmovima. Da se razumemo, očekivao sam nastavak. Ona trči prema meni i to ali kada sam se okrenuo autobus je kretao sa stanice i nikoga nije bilo na toj odvratnoj metalnoj staničnoj klupi.
