Onaj fazon, tok misli, naime, evo šta mi sve pada napamet: hmmmmm… ništa, ništa, ništa…
Osećaj koji dominira je umrtvljena, napunjena patka koja se gega i krešti po mojoj glavi, ide tamo amo… Danju uglavnom retko šta mislim, to prokletstvo me samo i isključivo opseda noću i to se onda zove nesanica, a ona proizvodi neurozu, valjda…
Ništa, čekam noć, pa se čujemo tad…
Najzad blagoslovena noć.
Čula sam jezivu priču od jedne Maje, naime, žena je čuvala pitona, hranila, mazila i spavala sa zmijom u krevetu. Zmija je uvek spavala sklupčana, dok se jedne noći nije pružila svom dužinom po krevetu. S obzirom da nikad ranije to nije radila žena se zabrine da nije možda bolesna i srećom ode do veterinara. Kad tamo evo šta kaže doktor Veta: piton kada se ispruži znači da meri svoju žrtvu. Mezimac dragi pitonče je planirao da izmeri ženu i da je smaže. Kakav žasu, mene je ova priča naterala da razmislim (naravno noću) koliko puta sam u životu ja bila piton, ono metaforički kao, tj. da li sam i kako premeravala svoje žrtve pre nego ih pojedem, opet metaforički. Mi ljudi, to radimo duhovno, računamo u mozgu, plutajući likvorom, kada i kojim sredstvom, na kom mestu možemo bezbedno da uklonimo opasnost u vidu neke osobe ili kako vampirski da se nahranimo nečijom energijom, koristeći pitonov metod. Svi mi smo, u našim životima, bili i žrtve i pitoni odnosno žene zmije, i na razmeđi ove dve uloge ostajemo do kraja, šta ćemo biti zavisi od okolnosti i količine okrnjenosti naših ličnosti. I onog trenutka kad spustiš gard ili rešiš da ideš trećim putem ode mast u propast.
Najvidljivije je to u ljubavničkom odnosu. Koliko sam samo ljubavnika premeravala, vagajući svoju i njihovu snagu, kao da je borba na život ili smrt u pitanju, što možda i jeste.
