Da li ste videli koje mobilne furaju u seriji Gossip girl? (Kod nas prevedena kao Tračara, TV serija ili ti sapunica za američke i ostale tinejdžere.) E pa u tim telefonima im se nalazi ceo život, kako je "awesome" kad ga okrenu, pa krenu da tipkaju po mini tastaturici, čkiljeći u presladak ekrančić. Supersajber esemesiraju u stotinkama. Retko kad ih vidimo da stavljaju mobilni na uvo, nema zivkanja, samo striktno SMS. Iz toga zaključujemo da je zračenje razlog, i to vrlo gadno zračenje, čim to aper ist sajderovci izbegavaju, znači-otpadaju glave. Možda je sad vama čudno što se ja oduševljavam tim android, droid telefonima i pitate se sa kakvim paćenicima se družim ako te mobilne telefone vidim samo u seriji, ali ja sam tu scenu prestala da pratim otkad se pojavila Nokia 3310… A za paćenike ćemo drugi put…
A tako bih volela da imam jedan, pa na njemu da kuckam blog noktićima, pa da se sve ori od daktilografskih zvukova. Bio bi to mali androd, droid, androgeni hor. A ne ovako da kao neka srednjovekovna žena po prevozu pišem u sveščicu, gde mi naravno drhti ruka dok držim torbu (koliko god da je laka, meni je teška), i ko zna šta sve ne, al’ sigurno je da ne odišem udobnošću, i naravno, uvek mi zazvoni telefon, pa ne znam šta sam htela. Al’, zamislite mene u Jimmy Choo štiklicama na klupi, na Tašu u haljini (neka dizajnerska, naravno) i sa savršenom šminkom, vetrić lagano pevuši: ”Jebo te, ti si u harmoniji, bogovi te vole, moto, motorole” (gospel miks), a u rukama droid mob, a unutra ceo moj život, ma šta život, moja budućnost, tipkam, tvitujem, fejsujem (i prvi i drugi profil jednako, razume se ), sa bezbrižnim izrazom lica. Ne vučem torbu jer moj droid radi za mene, moj rob – robot, a posle parka naravno, pravi se fotosešn po gradu. Sajsi MC utopljena u gomili, sa nefokusiranim pogledom, nazivam sliku ”daljina calling”. Moj droid (iz milošte ću ga zvati Droki Droca) se instant postavi na sve moje naloge. Ili npr. slika u zamračenom, zamagljenom klubu, ja, okružena drugaricama bezbrižno se njišem, dok mi je u ruci Bejlis, svi pogledi su uprti u nas, ali mi nikog ne primećujemo, čak i DJ blene, mislim ono, ugravirane smo u net..
Ili sledeća varijanta: preko, naravno radne nedelje, bizi look, za velikim stolom koji je prekriven fakturama, sa par saradnica, istovetno obučene, upinjemo se da izgledamo pametno, jer to o jesmo…oko nas frapućini, kapućini, naporan dan, al’ mi izgledamo sveže kao organska hrana u Mekdonaldsu, tj. kad bi je odnekud uneli u Mek. Pogled nam je strog, poslovan i nema smeška…
Fak jea, provalili ste, overila sam od "gossipnica" jer sam odgledala 5 epizoda za redom, morala sam… Mislila sam, biće jednostavno, pogledam o čemu se radi, dam neki komentar, ali ne, morala sam da se otrujem, kao onda kad sam pojela suviše smokija, pa sam spžila jezik od slanoće, toliko, da nedelju dana nisam osećala ukus. E tako je i sa ovim, ori Ivana po mozgu ko da je njiva, nema veze to što ću da sanjam nepregledne modne kreacije koje nosi gospođica Serena Van Der Vudsen i da plačem, to nema veze… u jeeeeboo te, sad vidim kakvo prezime… Mada ni moje nije loše..
Da rezimiramo, Gossip devojčurci su kao i bilo koja za mase opojna serija, jedina razlika između ove i neke iz trećeg sveta je ta da je u gossip indžektirana velika količina zelenog silikona, sve ostalo je tu, svako se sa svakim jebava ili jebavao, dominatnan je diskurs: i bogati pate i plaču(imaju i oni dušu), ne smemo zaboraviti fashion stejtment i evo hita
Odo da se prevrnem do drugog serijala.
Xoxoxoxoxoxoxoxoxooxoxoxoxoxoxoxoxoxoxoxoxoxox
(da se zna, Sajsi MC ne štedi)
