Tipično vikendaški, u subotu, grad je bio propisno ispovraćan. Železnički most je najviše nagrabusio. Kršten je tri puta, onako pravoslavno, srpski, na početku, sredini i pri kraju.
Jovan i ja smo pešaka išli na Submarinu, letnju Francusku sobaricu, da slušamo Marsu i Government 4000. U isto vreme je neki Vladin mudonja išao na splavove. Kreštali su Nemanjinom ulicom, bašs onako nepotrebno, privlačili pažnju praznom delu grada, valjda razočarani što nema publike.
To je taj sindrom nedojebanosti, i ne mislim u striktno seksualnom smislu, mislim u svakom, kao neki VODIMO NEDOJEBANI LAJFSTAJL jer ne umemo da se dostojanstveno izborimo i sa to malo ili mnogo moći koju imamo.
Usput smo sretali grupice malih šhištavaca, ili ti mikijevaca. To vam je nova potkultura, apgrejdovani dizelaši sa dosta urbanog šmeka. Oni su se mrštili. Dobro, jebo te, kome se ti mrštis, ideš sa ortacima i sevaš pretećim pogledom na tipa i ribu, stvarno? Ono, neophodno je da to radiš?
Verujte mi, ne morate tako da se ponašate, nije u toku snimanje spota nekog srpskog gensta repera, nismo u getu. Imate skupe patike, znači lepo vam je u životu, još uvek ne morate da crnčite. Zato, ko mi se sledeći namršti idemo zajedno kod psihijatra da vidimo u čemu je problem, jer pare i glad očigledno nisu, nego to je taj težak ulični život, mislim, stvarno? Težak život u getu centra grada…
Stignemo na Submarinu, muzika nikad bolja, a ono prazno, tuga. Dešava se sledeće: 2 didžeja puštaju neke pionirske muzičke pravce. Vrlo je đuskabilno. U sred metropole i opet prazno. Pa šta vama ljudi treba više? Stalno slušam žaljenja kako nema dobrih žurki, dosadno je, ništa se ne dešava, i evo omogućeno je nešto stvarno posebno i novo i niiišta, jedno veliko ništa! Sad je valjda opet kul biti suviše kul za pojavljivanje u gradu. Trend je zavlačiti se po sumnjivim sokacima i atendovati ilegalne prašnjave partije, ili sa druge strane ići samo tamo gde vas šišaju k’o ovcu i deru kao kozu. Tipično vikendaški, a ja sam uvek bila devojka koja strašno ceni klabing preko nedelje. Sad ću morati da prestanem da pišem jer ću zaplakati za Dollarom i Sokolskom.
