Tijana se sprema za čitaonicu, navlači dva para helanki, prvo crne, neke wanna be converse, preko njih crvene koje ne mogu da budu wanna be ama baš ništa, jer su mnogo fush. Šminka se, onako brzinski, na nogama ima ultra roze grejače, a patike su joj tirkizno plave (to mi se jedino sviđa). Nosi crveno-crnu bluzu koja oko vrata ima zašiven konopac, a preko svega toga navlači džemper svetlo braon boje koji ovih dana intenzivno nosi po kući. Džemper je širok i dugačak.
Upravo sada, u utorak uveče diktiram Tijani ovaj tekst da ga prekuca, jer baš mrzim to da radim, jer sve zapisujem u svesku rukom i kad dođe krajnje vreme da dragom uredniku Nemanji Nikoliću prekucam i pošaljem, počnem da se prenemažem i nije mi ni do čega. Da me ne bi gledala takvu po kući, Tijana je predložila da ona prekuca, a ja da diktiram… ni to mi nije po volji jer zahteva moj angažman, ali pristajem, kao nevoljno. Prizor je sledeći: Slušamo preko Youtub-a playlistu Shy fx-a, svađamo se koje je boje džemper – ona tvrdi da je bež, ja kažem svetlo braon, a ona će na to: "To je vuna to je bež". Mene ta izjava tera da se smejem kao zlobni dabar i veverica i još neka tako šištava životinja. To vam je ono smejanje koje zvuči kao: KIKI KIKI KIKI. Tijana neće da ugasi jungle (džangl), odbija da kuca ako ne ide muzika, sve vreme skače, igra na stolici i trese sa onom njenom kosom.
Meni se ide u grad da slušam jungle ovako mi nema smisla. Tijana upravo predlaže da joj sakrijemo identitet, ja je pitam dobro kako bi se ti zvala? Kaže može veverica ali se onda premišlja i kaže Pacov, tako da ćemo u daljem tekstu moju sestru zvati Pacov. Da se vratimo na priču sa početka.
Pacov oblači trash trasheva dugačku jaknu bakarno braon strukiranu, sa vestačkim, ućebanim krznom oko rukava, isto to joj uokviruje vrat. Krećemo u čitaonicu, baš je ružan dan, meni se ne uči, meni se nikad ne uči kad treba, nikad ne radim ono šta treba ili poranim ili zakasnim. Par hipstera koje znam na ćao ćao nije htelo da mi se javi. Ljudi prolaze pored nas, odmere i polu pokušaju da sakriju smešak. Na semaforu kod Beogradske i Krunske radimo ritual da oteramo zle duhove, Pacov tako što se tako obukla a ja tako što se zacenjujem od smeha, ne ono kikikikiki već hihihihiii do izobličavanja. Baksuz i zli dusi ne smeju nam ništa jer izgledamo kao ludaci na uglu. Pacov je ubeđena da je dobro iskombinovala to što nosi:
“Šta fali? Ne ume to svako da nosi!”
“Nemaš ti pojma.”
“Počupaj te obrve izgledaš ko tužna sova.”
“Mogla bi da stavi[ malo šminke i očešljaj tu kosu nekad.”
Najsigurnija pozicija je da te društvo gleda ko ludaka, u tom slučaju te neće dirati, niko neće želeti da ti priđe. Ja baš neću da očupam obrve i volim kada se armija klon riba isčuđava na tu moju odluku i obožavam kad se neki nežni dečak oseća nesigurno u mom prisustvu.
Malog Pacova vodim svuda sa sobom, kao i do sad, da teramo baksuz.
