Kuckam najtiše što mogu, ne iz straha da ne polomim dugačke nokte, koji nikad nisu bili kod manikira a izgledaju super, već zbog toga što mi je tata došao u goste i legao da spava, a ja koji sam kampanjac blog nisam završila. I kao za baksuz sad je našao da ne hrče, mislila sam ma super kad zahrče neće čuti, međutim eto za baksuz, tišina, a ja nemam one fensi tastature.
Sedim tako za kompom zvani traktor zarobljen u telu kompjutera, uvijene, mokre kose koja čeka sušenje i nemam blagu predstavu o čemu da vam pišem. Bila sam danas u Bigzu, zima, smrzle mi se noge, bla, bla, bla baš to nekog zanima, moja dnevna rutina… Smor je zima, ne mogu zavodljivo da hodam ulicama, niti me vidi neko, niti vidim nekog, nemam šta da obučem, svi nose teget, crno i sivo, mada sad me vipe brine kako cu da upalim fen, a da ne izbudim nikog u kuči jer je i Tijana repila da ove nedelje ne bude la vida loka nego la vida koka, što znači: "ležem ko kokoska rano". Ma folirantiknja.
Mislim da skoro nije bilo ovako tiho u stanu, uplašiće mi se komšije pa će da zovu policiju, sad ću da ih preduhitrim odoh da uključim fen.
Ne mogu ja ovo ovako da radim, u glavi mi odzvanja tišina koja je očigledno pokosila ideje, reči i bilo kakav vid kreacije. Hm… ovo i nije tako loše, štaviše ovo je predivno, bukvalno mogu fizički da osetim da mi je mozak bezbolno ispario i da mi unutra prazno. Osećaj je nekako oslobađajući, plutanje po besmislu.
Elem, pošto mi je super i nemam šta da vam kazem, odo’ da nirvanišem.
Čitamo se sledeće nedelje, kad ću sto posto da se oko nečega pitam, lomim, dvomim ili besnim. To će sve biti boooring za ovo blaženstvo plutajuće tišine koja ne postavlja nikakve dileme i ne besni.
Pozdravlja vas smirena, razumna, staložena Ivana.
