Škripa nosa, letnje vreme, 5 do 3h, uzalud čitam, škripa i bol, disanje i prašina. Ne sklanjam je. Lenjost. The velika lenjost Gubljenje vremena, buka i zujanje kompa. Nedostaje mi Ivana Milutinovića, taj period, moja Nataša.
Već je prošlo 3h, pišem pesmu, ne iz potrebe, već kao dokaz da još uvek to umem. Ne znam ni da li umem, ili je autopilot.
Želela bih da pišem kao Valjarević, ne smem da želim da pišem kao Viktor Peljevin, tad bih bila sjebana… Genijalana, ali sjebana… Ne želim to, moram misliti na izgled.
Nadmašiti sebe znači pogrbiti se, zato sada ležim i pišem, nezgodno je, nije udobno.
3 i 10h, pije mi se kapućino baš zato što bi me to tek osudilo na nespavanje. Još uvek budni s kapcima, koji su rekli NE spavanju.. Evo ga perfidni marketing, misliš da ne utiče na tebe, ali on je tu, kao i siromaštvo. Ništa u životu ne umem da radim… Umor, Nesanica, Histerija – tri u jedan, za jednu glavu i previše, kao i kafa iz kesice za osetljivo ljudsko biće.
Ne sećam se snova, frustracija, ništa me ne frustrira kao to, jer nedostatak memorije o prisutnosti sna je meni pokazatelj da nešto nije ok, snovi su moja harmonija.
Vidim dupence mesecu, kad je njemu lako, hevi je meni, kada meni je easy, on se bori da ga vidim.
Uzimam da čitam, to je nešto najgore što mogu da uradim u ovom trenutku. Čitam polako, to u meni izaziva mirno ushićenje, vraćam se na pasuse, to je već duboka bolest za ovo doba noći. Moj jedini nadimak je Ava, mrzim da radim, u stanju sam da se satima ogledam, egoista sam, nekad glumim da nisam. Često glumim finoću, ali mi mržnja seva iz očiju pa me gledaju kao poremećenu osobu. Nije trebalo da čitam, mnogo je pametna knjiga, zanese te i čas posla stvori brisan prostor da se kombinuješ sa teorijama…
Bliži se 4h, grčim se od nesanice. Čujem lift, neko se vraća iz klabinga, trebalo je i ja tako, jebeš ovo strejtiranje. Ajde svani pička ti materina, evo kletve za mene: da Bog da ti svanulo, a nesanica ti spremila kapućino iz Coffee and factory, jer nema ništa gore kada savršene rituale radiš u pogrešno vreme…
Par sati kasnije…
Sad je zvanično, popizdela sam k’o terorista. Prošlo je 7h, na NBG je skroz svanulo, vidim sa terase, a na Vračaru kao da je podne, fucking popodne. Nikad više čitanja genijalnih pisaca pred spavanje, mene to izludi, čitaću nesto za faks.
Nakon par sat spavanja…
Nastavljam da čitam, sedim na terasi, razmišljam kako je kiša prašnjava voda, usamljena svemirska prašnjava voda, mora da je tako…
