Moja tetka Nataša mi je bila kao druga mama, oblačila me, hranila i volela. Ona i tata su bili jako bliski, svoju celu prvu platu je potrošila na fensi kaput da bi se njen mlađi brat menekenisao po Beogradu. Nije bila klasična majka, ni supruga, bila je osobena, divlja. Sećam se priče da je u srednjoj školi izbacila dnevnik kroz prozor, sa svojim pajtosom Pećom Spalajkovićem. Ta akcija je i za današnje pojmove malo ovo, ono, nije naivno, a kamoli šezdeset i neke za devojčicu, ali kao što rekoh, bila je divlja i nikakve norme i pravila je nisu sputavala. To je ona vrsta ljudi koja poseduje to nešto svoje, tako npr. kapiram da se rodila 90 i neke i da sad ima 17 godina bila bi ista, ne mogu da objasnim, ali zamišljam je u ovom dobu i upoređujem njen Život tada, kada je bila tinejdzer, da je samo prenesem sada u neku srednju skolu uklopila bi se momentalno. Bila bi kolovođa i predvodnik, nepodložna standardizaciji.
Volim da mislim da mentalno ličim na nju. Moj tata je kilavko, ne puši, ne pije, ne ide u kafane, i ja sam takva, osim kafana, kafane volim. Natalija je bila stravstveni pušač i kafaroš i znala je sve kafane u gradu. Dok je živela kod ujaka u Mike Alasa, družila se sa dorćolskim mangupima jer je i sama bila mangup i šmeker. Nije bila od onih tetki koje će beskrajno da vas grli i cmače ili smara, bila je velikodušna za bitnije stvari u životu – životne mudrosti, podršku i poklone.
Kada sam počela da repujem nas dve smo živele zajedno, ja sam skitala po gradu, cimala se za muziku, celu noć bila po klubovima, morala je da se iskoristi svaka šansa za open majk, a ona je lagala mamu i tatu da učim, ne dižem glavu sa knjige, dok sam ja ceo dan spavala i noću lunjala. Znala je koliko mi to sve znači, da ne mogu tako nešto da ostavljam za kasnije i podržavala me je. E to je ljubav, prava ljubav.
Naučila me je da pijem hladno i da, ako se bosa šetam po kući, da to ne znači automatski zapaljenje pluća. Otkad pijem hladno ne razboljevam se od grla. Pojedini članovi moje porodice vade jogurt iz frižidera malo pre večere da se zagreje i stalno su nešto bolešljivi. Ej, bre, piju polutopli jogurt! Ko još to radi? E pa ako ste bolesni, kilavci jedni, tako vam i treba. Mene je Nataša izbavila iz te sekte, nas dve smo tokom celog dana delile jedan tanjir da se ne bi smarale sa sudovima, nismo kuvale jer ne volimo tu aktivnost, pardon, umetnost. Volele smo da je konzumiramo. Ali kad jedna od nas nešto spremi drugoj, to je bila velika čast. Kao npr. za moj rođendan, pošto volim pečeno kestenje, reši Nataša da mi ih spremi. Rerna na 220 stepeni, poređano kestenje po plehu i sve stavljeno da se peče. Čekamo mi tako da to bude gotovo i gledamo brazilsku seriju. Zabranjena ljubav, onu sa Zade i prizorima Maroka i Brazila i negde na pola serije, baš kad će Zade opet da iznervira muža, počne da puca jako iz kuhinje, sa razmacima od po par sekundi. Stižu jahači apokalipse i to gomila njih, ne samo četvorica. Zašto nam kestenje puca kao biznismen od stresa? Ne smemo da otvorimo rernu, ugasile smo je i čekamo. Kesten puca i lepi se za zidove rerne, vidimo kako se instant zapekao.
Nas dve pametnice nismo rasekle kestenje, nema veze. N. me je poslala po belo vino da proslavimo naše umeće.
Nije se plašila ničega, pogotovo ne mafijaša, a imala je par susreta sa tom felom, bila je hrabra žena, a onda joj tu neustrašivost bogovi nisu mogli da oproste i za kaznu je odveli sa ovog sveta. Ne možeš da obitavaš na zemlji i budeš toliko kul. To ih ljuti, kao i bezuslovna ljubav, to ih razbešnjava, kao odanost i požrtvovanost.
Jako mi nedostaje.
Prvih godina studija tata i Nataša su živeli u Sredačkoj ulici. Volim Bulevar i često se šetam tu, baš zbog toga što se taj prozor u zgradi vidi sa ulice. Stanem i posmatram ga. Tad mi manje nedostaje ona, samo malčice. Mogu da je zamislim kako se vraća iz grada, kako je neki dečko prati do zgrade ili žuri na faks. Ne izdržim dugo, plačem do kuće. Svako ima svoje ranjivo mesto. Meni je ono kad zamislim taj njihov studenski život, tu u toj staroj zgradi, sa bojlerom na plin, njihovu samoću, štednju i odricanje, samo da bi nama ramaženima bilo bolje.
