Leti je sve moguće, baš onda kada se ništa u tvom životu ne događa. Leti je sve ostvarljivo. Vremena se menjaju kada se bolovi u zglobovima ponavljaju, ali to ne važi za leto.
U večernjim letnjim noćima sve stižem, bez taksija, prevoza i para… Lakše se preživljava. Kao onda kad sam celo leto 2003. izlazila u grad bez para i mobilnog telefona, samo u šortsu, onom nasleđenom od brata, tirkizno plavom kojeg je posle mene Tijana nasledila i u majici koja je izgledala kao zadovoljni penzos.
Te 2003. i Akademija je radila preko leta, drum and bass je bio živ i vreo, nikom nije padalo na pamet da izađe iz kluba, disali smo na škrge i pili svoj znoj, pivo bi posle tri minuta promenilo ličnost i nije vredelo da ga piješ. Najlepše se noću pije na klupici, a preko dana u kafani. Najlepše se jutro očekuje uz paulaner, ugrabiš onu teget jebačku boju neba, onu kojom se maskiraju kapci hrabrih žena i spreman si za kunt, ta plava boja je ono najvrednije što dobijamo od jutra jer ne postoji nigde, samo tad i samo je za sve nas.
Ovo je moja mala oda letu, vrlo kratka jer je me neko sad zove napolje, jer ne mogu ni da približno opišem osećaj kako je kad predvečerje ljubi moj, moj mesečev kamen dobijen od Trandže, malo me rastopi plavim očima, malo ga presečem bezakonjem. Gestapo je u meni, u njemu favele, kada i zaboravim, ostaje u kostima.
