Nikog nema u belom već godinama, sada je to kao i svako drugo dvorište. Nema više dreke, pikavaca, varenja ispred ulaznih vrata, namerno samo da se nerviraju komšije. Stanari nisu mogli da nas podnesu.
Niko više ne dovikuje : "macooo,macoo…coma , kao ti nije hladno u minicu?" "Pa hladnije mi je u farmerkama."
Nema više mangupa. Kada se svi navuku, druženje više nije bitno. Jedan klinac padne u muriju, jedna racija, jedna loša žurka, jedna loša noć za sve. Niko ne treba da odrasta toliko brzo. Svi su pali, neki u depresiju, neki u rijamu, a većina se zavukla u rupe. Često sam usamljena pa se sećam.
Kada prodišem krv i kada pregazim struju, videćeš, treba ti više od želje da stigneš do Denvera. Kao što se ljubav u meni ne udavi od alkohola, natopljena vata pamti samo dobra vremena.
I nema šansi da se vratim starim navikama, jednostavno više ne koristim bus 39, sad samo škepe. Iako je mleko otrovno, volim jedanput mesecno da se vidim sa starim dizelašima, oni su uvek imali više muda. Volim taj princeza trip, volim da čujem : "od tebe mi srce brže kuca". Moja slabost je zarobljena u njihovim iluzijama, ne bih da rušim.
Soba leti miriše na nešto što ne postoji u Srbiji. To su uspomene koje nemam, one me ne diraju, samo mirišu na neproživljeno. Ove moje stvarne uspomene mi se motaju oko nogu, zovem ih downerke, ima i ovih što bleje u očima, hrane se suzama, izvlače mi ih na tone, to su hajerke. Moje uspomene zbog toga ne umiru, rane se ne leče, velika je laž da se rane leče i da prolaze. Rane, samo ne ubijaju brzinski, ubijaju sporo i sadistički.
Loše mi je, u onom vremenskom periodu kada se završava dan, baš u vreme kada letnje veče ljubi tinejdžere. Tu negde oko 20 h i 00 h usamljenost je sijamski vezana za tvrdoglavost. Ne volim da se sama vraćam iz Bigza pešaka, ipak, to redovno činim. Neće se tada ništa desiti dramatično, ali baš u to vreme neutoljiva mi je potreba da se družim sa nekim. Nemam koga da pozovem, niko mi nije u kraju. Svejedno da li pada sneg ili je vreme milostivo koračam, kao da će nešto da se promeni, fantaziram kao da će da se ostvari. Neki nepismeni muškarac mi je ostavio ljubavnu poruku na ulazu zgrade. Zabolela me je fizički. Napisao je YLICAMA… Ide ovako: "I DALJE GUŽVAM YLICE KORACIMA ZBOG TEBE SAM, IVANA". Velika je to optužba, ljubavna zlodela, radila sam ih svesno i namerno, kajem se samo malo.
Nekad ne čujem kosture rečenica koje mi kosturi ljudi pričaju. Ne čujem ih jer su svi kosturi isti. Meni nije bilo zlatno doba u školi. Bilo je to zanimljivo doba, zanimljivo za psihijatriju. Ne bih se nikad vratila, osim ako nije osveta. Otupiš vremenom. To je ponižavajuća i oslobađajuća istina, ili laž, svejedno. Kada se hormoni smire, kada se egzistencija u vidu plate zakameni, ne vidiš dan, ne vidiš noć, žvaćeš, ne osećaš. Šoping je jedina razonoda. Otrežnjenje traje samo dok traje kafa, zlatno doba je za nekog tinejdžersko kasapljenje. Volela bih da sam znala, da nikad ništa neće biti bitno i značajno, toliko sam utrošila verujući i nešto "posle".
Duboko me unesrećuje budućnost. Nije kao prošlost. Stabilno-nestabilno, isto ti se hvata. Zar se ne plašiš skrivenih umnjaka? Zlatno doba, zlatni umnjaci, pazi da ne ispustiš sebe, lako se lomimo.
